Омогућава Blogger.
RSS

PALANAČKA HIPOKRIZIJA

Reagovanje na "Pismo mladima koji žele da odu" Aleksandre Kosanović Strižak



Sa izuzetnom pažnjom sam pročitao „Pismo mladima koji žele da odu“ iz pera gospođe Aleksandre Kosanović Strižak, objavljeno na sajtu organizacije AIESEC. Pročitao sam ga pažljivo jer sam nedavno otišao iz Srbije i jer se nekako osećam mladim, iako mi četrdeseta polako kuca na vrata.

Nakon što sam pročitao famozno pismo, ponovio sam čitanje još jednom, jer nisam bio siguran da sam na prvo čitanje uspeo da ga shvatim. Nakon drugog čitanja usledilo je treće, a nakon njega – iskrena želja da iz svog ugla prokomentarišem stvari koje je gospođa Kosanović Strižak opisala.

Kada sam pre nekog vremena pročitao tekst mog druga Nebojše Radovića, mislio sam da nikada neću naići na veću hipokriziju od njegovog komentara. Čitajući pismo gospođe Kosanović Strižak, shvatio sam da sam se prevario.

Pre svega, čitavo pismo obiluje generalizacijama. Svaka generalizacija je sama po sebi netačna i poprilično opasna. Nisu svi ljudi isti, kao što nisu ni svi svetovi isti. Zato najveći deo teksta, posebno patetične delove o životu u zloj tuđini, treba a priori odbaciti. No, krenimo redom:

Teza da je odlazak u inostranstvo „važan izbor, možda jedan od najtežih koji ćete morati da donesete“ je jednostavno netačna. Mobilnost ljudi i radne snage je normalna stvar u ovo vreme. Krenuo sam iz Kragujevca, živeo u Beogradu, danas sam u Dubaiju, sutra... ko zna gde? Moja supruga je živela u Srbiji, Japanu, Velikoj Britaniji, Kanadi, sada u Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Primljena je u stalni radni odnos odmah i unapređena nakon svega tri nedelje provedene na univerzitetu, jer ovde postoji pozitivna selekcija: ako znate posao, neće vas spoticati, već će vam pružiti šansu da pokažete šta možete. U Dubaiju sam za kratko vreme upoznao mnoštvo ljudi kojima je promena kontinenta, a nekmoli države, sasvim normalna stvar. Ljudi idu tamo gde imaju mogućnosti da žive normalno i da se razvijaju, tamo gde su šanse za zapošljavanje dobre, a radna snaga poštovana i plaćena. Gospođa Kosanović Strižak, umesto da podstiče mobilnost, istu sputava. To je potpuni apsurd u današnje vreme.



Druga netačna teza je: „Ne samo što ćete biti stranac – bićete nekako i ničiji“. Gde god da sam, ja sam sin Ljutomiru i Jelici, otac Dimitriju i Kseniji, brat Vladislavu, komšija, kolega, prijatelj, kum. Mogu da nas dele hiljade kilometara – te veze se ne prekidaju i ne raskidaju. Ako se mogu prekinuti, nisu istinske, nisu prave. I svoj sam, i njihov, pa makar bili na različitim stranama sveta. Da, nedostaju mi ponekad. Živim sa tim. Nije strašno. Platićemo im karte, doći će i oni ovde. Bar znam da će imati od čega da se školuju, leče, šta god, da će moja deca imati uskoro više mogućnosti i šansu za normalniji život. Kako kaže uvaženi profesor Ivan Kos: „short-term pain for long-term benefit“. Šta ćemo, takav je život.

Treća neistina je da je od značaja postati „vidljiv, nekome bitan i važan, kako postati nečiji“. To je potpuno beznačajno. Važno je osećati se dobro, raditi ono što voliš i živeti život, a ne biti bitan i važan. Možete biti bilo gde u svetu: ako ste okruženi ljudima koji podržavaju to što radite, koji poštuju rad i znanje koje imate – osećaćete se dobro. I volite. Volite i sebe i druge. Nema većeg otrova od negativnih misli, zavisti i osećaja neostvarenosti.

Centralna budalaština teksta je teza da je život u inostranstvu težak jer „ljudi žive po drugim pravilima. Njihovim pravilima“. Pa po kojim pravilima da se živi? Svaka zemlja ima svoja pravila. Mi smo tu dragi gosti, ili potrebna radna snaga, koja ima svoja prava i obaveze. Pravila i običaje države u kojoj živim i u kojoj nameravam da zarađujem svoju koru hleba ću poštovati, zvala se ona Srbija, Nemačka, Burundi, Fidži ili kako god. Dodatno, generalizacija da se druženja zakazuju tri nedelje unapred, karte kupuju po šest meseci unapred i da su karte rezervisane samo za pretplatnike predstavlja ništa drugo do odraz palanačkog mentaliteta i elementarnog nepoznavanja realnog života van Srbije. Možda je ponegde zaista tako, ali... To da li ćete druženja zakazivati po tri nedelje unapred zavisi od toga kakvi ste i od toga s kim se družite. Evo mi smo baš prošle srede smislili da ćemo u petak da idemo na koncert Enrikea Iglesijasa, i zamislite – otišli smo! Juče sam se dogovorio sa drugaricom da pijemo kafu jutros, i zamislite - popismo je! Baš danas jedan profesor jednog uglednog univerziteta zove na piknik sutra, i zamislite – otići ćemo! Prosto neverovatna potreba autorke teksta da predstavi stvari u najcrnjem mogućem svetlu. Mada, ima dosta i do pristupa. Ne poznajem autorkine komunikacijske veštine: možda su joj zaista bile potrebne po tri nedelje da se vidi s nekim. Ako je to bilo njeno lično iskustvo, neka pogleda u sopstveno dvorište. U mom životu, kao ni u životu većine ljudi koji bivstvuju u inostranstvu i koje poznajem, jednostavno – nije tako.

Tačno je da život u emigraciji ima i svoju tamnu stranu. Uostalom, malo je toga u životu apsolutno crno ili apsolutno belo. Tačno je da mora da se radi. Ali, valjda je i normalno da se radi i da čovek može da živi od tog rada. Tačno je i da zelena trava rodnog doma ume da zove baš jako. Ali, isto tako je tačno da je u prirodi svakog živog bića da ide tamo gde mu je bolje. Ako u svojoj zemlji moram da se borim sa atmosferom sveopšte neizvesnosti, da jurim svastikinog momka da mi zaposli dete jer je njegov kum brat pomoćnika načelnika uprave (pazite koliko je već sama ova formulacija bolesna – valjda dete treba samo da se zaposli zahvaljujući svom znanju i veštinama), da gledam kako prosvetni radnici cepaju uši da bi krpili zadnjicu, a da za to vreme samoproklamovane elite i društveni talog oličen u starletutkama i kriminalcima obrću milione i uživaju u luksuznom životu – otići ću u bilo koju sredinu u kojoj će me tretirati makar kao ljudsko biće.

Iz Srbije se ne ide zato što se mora otići, već zato što želite da odete. I normalno je da želite da odete, da vidite neki drugi svet, neke druge opcije i mogućnosti, da vidite kako ćete se snaći... Neko se snađe, neko ne, ali iskustvo svakako ostaje. Ono je neprocenjivo.



Moja poruka svim mladim ljudima u Srbiji: nemojte da napravite moju grešku i da idete iz Srbije tek u trideset i nekoj. Idite čim možete i oprobajte sebe, jer država Srbija, ovakva kakva jeste, ne vapi za znanjem, već za klimoglavljem. To je tužno, jer Srbiju samo znanje i upornost mogu da izvuku iz teške situacije u kojoj se nalazi. Nažalost, ne vidim volju da se znanje zadrži, sačuva i upotrebi. Tačno je: imate gde da se vratite: da gledate prave i političke „reality show“ programe, da tražite vezu da biste se zaposlili bilo gde i da žalite što niste bili uporni da uspete negde drugde. Jer, tamo gde ima mogućnosti, i uspeh je moguć. U zemlji bez mogućnosti postoji samo privid uspeha, obično u kopči sa realnom političkom moći.

Poruka premijeru, jer se očigledno niko drugi ništa ne pita u Srbiji: ako zaista mislite dobro ovoj državi i ovom društvu, promenite pristup. Prekinite politiku stvaranja paranoične i beznadežne atmosfere. Stvorite elementarni red u društvu, bez osećaja opšte nesigurnosti, bez reality programa i cirkuskih predstava na nivou „Ljovisne“. To možda donosi glasove, ali nije dobro za društvo. Evo profesionalnog saveta šta takođe donosi glasove, a dobro je za društvo: pokrenite program da studenti sa najboljim prosekom odlaze na usavršavanje u inostranstvo i da se vraćaju u Srbiju da svoje znanje prenose dalje. Tako smo nekad davno, krajem 19. veka, za manje od decenije zaista postali lider u regionu. Dajte tim ljudima dobre plate, dajte im odgovornost da promene stvari na bolje. I batalite demagoške priče o štednji – mesečnu platu ministra u Srbiji, u Dubaiju zarađuje taksista (pritom su cene komunalija u Beogradu i Dubaiju približno iste). Pustite bajke, hajde da pričamo o realnosti. Stranačke kadrove zapošljavajte ako morate, to su radili i pre Vas, a radiće verovatno i posle Vas. Ali, ne stvarajte zbog toga društvo neznalica i apsolutne negativne selekcije. Pustite ljude koji znaju nešto da rade svoj posao i dajte im dobre uslove za život i rad. Na pameti se ne štedi. Pamet i znanje su roba – plaćaju se svuda u svetu. Nećete? Ne morate. Onda nemojte da se čudite što je treći talas emigracije uveliko krenuo. I tek će nastupiti ako se ovako nastavi.


Lično napisao Marko Selaković

Odnedavno živi u Dubaiju, uveren da će brzo naći posao kojim će biti zadovoljan. Sarađivao sa mnogim poznatim i nepoznatim ličnostima u Srbiji, pa i sa Mlađanom Dinkićem u jednom periodu. Ne stidi se nijednog posla u svojoj profesionalnoj karijeri. Dobio poneku nagradu, održao mnogo predavanja, stvorio, promovisao i pisao štošta. Ne planira da se u dogledno vreme vraća u Srbiju.

  • Digg
  • Del.icio.us
  • StumbleUpon
  • Reddit
  • RSS

3 comments:

Dolce Fooda је рекао...

Super tekst! Nema razloga za patetisanje i podilaženje širokim masama. Puno kod nas ima mitova, kad odeš iz Srbije, samo se ruše, jedan po jedan... Pozdrav, Ivana

Unknown је рекао...

Moze se napisati kritika necijeg teksta i bez pizme i omalovazavanja njihovih reci. Ali avaj, arogancija ne dozvoljava :)

Jovana Fa Tomić је рекао...

Sad pročitah tek... znaš šta? Uvek će biti tekstova tipa ja-sam-zapalio-i-super-mi-je i onih pljuvačkih. Pročitam ih ponekad iz radoznalosti, jer sam i ja otišla.
Da se znanje i rad ovde vrednuju uverili smo se odmah. A da lekar u Srbiji ima platu koliko se ovde dobije za mini-job poput raznošenja novina i lifleta, da voz juri mnogo više od famoznih 100 km/h, da su studije besplatne i da svi studenti (domaći i strani) dobijaju karte za besplatan prevoz, da su ovde cene hrane, kozmetike i kućne hemije manje nego u Srbiji, džabe bih govorila. Neki mi ne bi verovali ni slike kad bih pokazala.
Da nije photoshop?
I možda jesam stranac, ali se ne osećam tako. Jednostavno, dom mi je tamo gde mi je porodica - ovde. I ko zna šta život nosi, možda se vratimo, verovatno ne, a možda odemo i na sasvim drugi kraj sveta, nije bitno, važno je da nas cene kao ljude. Možda dođemo i u Dubaji... ;)

Постави коментар