Омогућава Blogger.
RSS

RAZOTKRIVANJE STRATEGIJE - ALEKSANDAR VUČIĆ (treći deo, PPV)

15:00 | Labels:


Reči Ivice Dačića: „Ne znam ko će biti predsednik, ali znam ko će biti premijer“, izrečene nakon majskih izbora, obistinile su se u julu 2012. godine, formiranjem koalicione vlade SNS-SPS-URS. Dačić, koji je do tada bio prvi potpredsednik Vlade Srbije, preuzeo je premijersku palicu, a na mesto prvog potpredsednika dolazi Aleksandar Vučić.

Kao tadašnji savetnik za odnose s javnošću Ujedinjenih regiona Srbije, zatekao sam se u Skupštini na dan kada je ova vlada izabrana. Kako nikoga od profesionalnih egohranitelja nije bilo ni od korova, zapala mi je čast da organizujem prvu pres-konferenciju Dačićeve Vlade, u maloj sali Skupštine Srbije, kao i da prisustvujem prvoj sednici nove Vlade Srbije. To definitivno jesu trenuci koji se pamte, ali ta pres konferencija nije tema ovog bloga. Prava tema je ono što je usledilo nakon formiranja koalicione vlade.

FOTO: Dačić, Vučić i Dinkić odmah po izboru Vlade. Izvor: NSPM.rs

Sa ove distance gledano, mislim da je Dačić napravio grešku gurajući se da preuzme premijersko mesto. Na taj način je obezbedio podelu odgovornosti, ali je istovremeno dao priliku Aleksandru Vučiću da stvori politički najlagodniju poziciju za sebe – preuzeti jednu „kocku“, sa jasno omeđenim granicama, i na taj način ne preuzimati odgovornost za druge resore. „Kocka“ koju je Aleksandar Vučić preuzeo, logično, bila je borba protiv korupcije, kao ključna mantra kampanje SNS.

Kao što je snažnim i školski koncipiranim opozicionim delovanjem došao u poziciju da postane ključni faktor u Vladi, tako je momentalno po dolasku na vlast Vučić školski počeo da sprovodi tehnike učvršćivanja svoje pozicije i izgradnje ličnog kulta. O čemu tu pričam?

Iskusan političar poput Vučića zna da najpre mora da stvori preduslove da učvrsti poziciju. Zato su, bukvalno odmah nakon majskih izbora, krenule predradnje: stvoriti svoju zonu medijskog uticaja i pozicionirati se kao lider stranke. Zona medijskog uticaja brzo se pretvorila u zonu medijske kontrole, jer su veliki poslovi sa oglašavanjem brzo isklizavali iz ruku Đilasa i Šapera i prelazili pod nove skute, kontrolisane od strane ljudi bliskih Vučićevoj stranci. Istovremeno, bivajući svestan da su njegova osnovna baza i dalje „tražioci pravde“ o kojima sam pisao u prethodnom izdanju ovog bloga, Vučić stvara čvrstu alijansu sa tabloidima i televizijom Pink, najgledanijom među strukturama koje su najznačajnije za podršku. Nakon smena u „Novostima“ i izmirenja sa „Blicom“, sve je bilo spremno za početak maestralno izvedenog projekta koji je imao jedan jedini cilj: pozicionirati Vučića kao jedini centar moći u državi i kao jedinu ličnost koja odlučuje. Dakle, dotadašnja strategija „jedan od nas, bolji od nas“ biva zamenjena strategijom „bolji od nas“, u kojoj se stvaraju prerogativi za ozbiljnu i sistematičnu izgradnju kulta ličnosti. A kult ličnosti je u miloj nam i napaćenoj otadžbini nužan preduslov za dugotrajno održanje na vlasti.

Impresivna je brzina kojom je Vučić zaokružio ove procese. Već s jeseni 2012. godine bilo je jasno da su predradnje gotove i da postoji brisan prostor da se, primenom sveobuhvatne i dobro koordinisane strategije, krene u projekat izgradnje kulta ličnosti Aleksandra Vučića. Za te potrebe i strategija je nadograđena. Zanimljivo je da je Vučić zadržao sve elemente strategije iz ranijeg opozicionog perioda (ponavljanje poruke, poziciju žrtve i napad na nepopularne opisane u prvom blog postu, i oročavanje obećanja uz uspostavljanje principa odgovornosti, opisane u drugom blog postu). Pozicija potpredsednika Vlade omogućila mu je sjajno korišćenje oročavanja obećanja i uspostavljanja principa odgovornosti, jer je upravo on, kao koordinator za borbu protiv korupcije, postao u očima građana ruka koja nosi mač i donosi pravdu. Vrlo brzo su krenula hapšenja i obračuni, što je ništa drugo do ispunjavanje očekivanja birača. Dakle, građani su od Vučića dobijali ono što su želeli - privid pravde, a on je sve to maestralno komunicirao. On sam je bio „jedan od nas, bolji od nas“, a drugi iz njegovog okruženja davali su mu poziciju natčoveka koji je „bolji od nas“. Kad se sve to zajedno ponovi dovoljan broj puta – efekat na biračko telo teško može da izostane. 

FOTO: Aleksandar Vučić kao prvi potpredsednik Vlade. Izvor: Novosti

Uostalom, pogledajmo komunikacijsku strategiju koja je pratila hapšenje prilično nepopularnog Miroslava Miškovića. To je sjajan primer objedinjavanja svih principa o kojima sam govorio: gomila naprednjaka i takozvanih analitičara, uz obilat prostor u medijima, ponavlja da jedino Vučić ima hrabrosti za tako nešto (prvi princip – ponavljanje poruke). Istovremeno se pojavljuju „saznanja“ da je Vučićeva bezbednost ugrožena (drugi princip – pozicija žrtve). Kroz pomalo teatralne nastupe Vučić to potvrđuje, pojačavajući demagošku notu i naglašavajući da on želi da oslobodi Srbiju iz kandži tajkuna (treći princip - napad na nepopularne). Istovremeno, Vučić daje oročena obećanja oko procesuiranja Miškovića i hapšenja Šarića (četvrti princip – oročavanje obećanja), i ističe da niko ne može da bude iznad zakona (peti princip – uspostavljanje principa odgovornosti).

Naklonost medija i priklanjanje egohranitelja koji su duvali u skute Demokratskoj stranci i Tadiću, a sada „preleteli“ prema naprednjacima, Vučić je obilato i vrlo vešto koristio. Upravo su konvertiti i profesionalni egohranitelji postali ključni nosioci pritiska na medije, a sam prvi potpredsednik Vlade bio je „ruka koja miluje“ i rešava probleme. Stvorena klima iskorišćena je za uvođenje novih principa, i to:

6. Medijsko praćenje svih aktivnosti – Prvi potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić često je i po nekoliko puta tema vesti, a sprega tabloida i televizije „levkom u glavu“ sipa informacije o Vučiću u najpozitivnijem mogućem kontekstu. Na taj način se kod biračkog tela koje je Vučićeva primarna ciljna grupa stvara utisak o njemu kao vrednom čoveku (što svakako nije daleko od istine) koji se bori sa problemima društva i rešava ih u interesu građana. Čak ni groteska Feketića nije mogla da poremeti takvu sliku. Suštinski, Bojan Pajtić nije puno pogrešio kada je nešto kasnije ovaj pristup nazvao „Veliki brat“ politikom.

7. Pseudoopoziciono delovanje – Vučić, kao prvi potpredsednik Vlade, koristi medije da iznosi kritički stav o mnogim pitanjima koja su u delokrugu rada Vlade, istovremeno se postavljajući kao „Deus ex Machina“ koji će te probleme rešiti i prevazići kada bude imao potpunu vlast. Menja i kontekst svog javnog nastupa, postajući iskreno zabrinut i povremeno ljut i oštar. Ovo delovanje, gde Vučić priča isključivo ono što birači žele da čuju i deli empatiju sa njima, je vrlo važan korak u pripremi terena za nove izbore. Naime, na ovaj način Vučić je sprečio da očekivanja budu prebačena na njegova leđa i taj teret ostavio na Dačiću i resornim ministrima. Istovremeno je dobrim medijskim i terenskim delovanjem izgradio percepciju sebe kao čoveka koji u Srbiji može da odlučuje i rešava probleme, što je krucijalno važno za izbornu kampanju.

Uporedo je Vučić, trošeći egohranitelje i konvertite, preko tabloida satanizovao konfuznu i dezorijentisanu opoziciju, kojoj je bilo potrebno previše vremena da siđe sa lovorika vlasti i da počne sa ozbiljnim radom (stičem utisak da ni dan-danas nije u stanju da krene sa ozbiljnim radom). Povremeno je „disciplinovao“ harizmatičnog i uvek nezgodnog Dačića (lično mislim da je od Ivice Dačića u vlasti jedino nezgodniji Ivica Dačić u opoziciji) dodeljujući mu teške i neprijatne zadatke, poput rekonstrukcije Vlade, i ostavljajući ga da iste izvršava bez velike medijske podrške. Za to vreme, on se pojavljivao uvek i svuda u pozitivnom kontekstu, kao čovek koji rešava i donosi spas.

 
FOTO: Aleksandar Vučić u Feketiću. Izvor: www.rts.rs

Na spoljnopolitičkom planu, Vučić je činio sve da se nametne kao kredibilan partner, što je logičan nastavak posla započetog još dok je SNS bio duboko opoziciona stranka. Poslušnim izvršavanjem agendi, Vučić je došao u poziciju da i strani faktori blagonaklono gledaju na njegove aktivnosti i doveo ih u neku vrstu fascinacije njime. To je savršeno logično, jer nakon Tadića, čija strategija spoljne politike se svodila na beskonačno odlaganje i izvrdavanje, Jeremića, koji je voleo da priređuje iznenađenja i zvrčke na koje diplomate ne gledaju sa prevelikim razumevanjem, Dačića, kojem se ne može verovati i Dinkića, čija nepopularnost potpuno zasenjuje neke kvalitete koje ima – Vučić koji izvršava sve što se od njega traži strancima dolazi kao melem na ranu.

Lokalni izbori 2013. godine došli su kao dobra provera da li je urađen valjani posao i da li je kult Vučića izgrađen u dovoljnoj meri da može da donese apsolutnu vlast. Kompletne kampanje u Kosjeriću, Kovinu, Zaječaru, Odžacima, na Voždovcu...bile su bazirane na Aleksandru Vučiću. Svi drugi bili su nevažni, a nemušta i nevešta opozicija pokušavala je da uđe u lidersku trku s njim, umesto da pokuša da probudi kod ljudi svest o tome da neće Vučić vladati npr. Odžacima, nego ljudi iz Odžaka. Kada sam kao tadašnji portparol URS došao pred izbore u Kovinu na tribinu u jednom selu, kompletno mesto bilo je izlepljeno plakatima na kojima je što Vučić sam, što Vučić sa nekom ženom koja je bila prva na listi SNS u Kovinu. Komentari građana bili su: „Vidi što je zgodan ovaj Vučić, a vidi žena kakva mu je“... Rezultati izbora (a svuda je, osim u Zaječaru gde se Boško Ničić pokazao kao tvrd orah i tesno izgubio, lista SNS-Aleksandar Vučić odnosila ubedljivu pobedu sa apsolutnom većinom) pokazali su da sistem „Stavi Vučića na listu i plakat, zategni teren i budi uporan i dosadan u kampanji od vrata do vrata“ ne može da omane, jer pravog protivnika praktično nema. Slaba i razjedinjena opozicija, koja se bavi sobom, SPS omeđen ivicama Ivice, tehnokratski orijentisani URS – nisu ama baš nikakva pretnja. Dakle, odluka da se ide na vanredne izbore u martu 2014. godine bila je sasvim logična, baš kao što je i kampanja u kojoj je centralna tema bio Aleksandar Vučić, bila savršeno logično postavljena.

O ovome što sledi – u sledećem nastavku.

Uživajte!


  • Digg
  • Del.icio.us
  • StumbleUpon
  • Reddit
  • RSS
Read User's Comments0
Posted by selak

RAZOTKRIVANJE STRATEGIJE - ALEKSANDAR VUČIĆ (drugi deo, 2011-2012)

13:35 | Labels:

2011. godina po mnogo čemu je značajna za razvoj Aleksandra Vučića kao političke figure. Pokazalo se koje su tačke iz programa Srpske napredne stranke na koje građani dobro reaguju, i stvorena je klima da ta stranka, predvođena Tomislavom Nikolićem, može da donese promene. Aleksandar Vučić, kao vešt operativac, znao je da opasnost od „stavljanja okvira“ male stranke i dalje preti i da je zato pokazivanje snage jedna od ključnih stvari. Otuda je pribegao organizaciji mitinga na kojem je Toma seo na stiropor i – na krilima stiropora i autizma Borisa Tadića nakon godinu i nešto dana postao predsednik države.

Aleksandar Vučić je u 2011. godini zacementirao poziciju drugog čoveka u svojoj stranci. Krenuo je ponovo ofanzivno i jasno isprofilisao kojem biračkom telu želi da se dopadne: pored ex-radikala, tu su i žrtve tranzicije i lumpenproletarijat. To su ključne ciljne grupe Aleksandra Vučića u ovom periodu. Nakon relativno uspešnog „pranja“ biografije u prethodne dve godine, došlo je vreme za frontalni napad. Znajući da ti slojevi mrze sve koji im nisu shvatljivi, niti razumljivi, u prvoj polovini 2011. godine, Vučić vešto kombinuje poziciju žrtve i napad na nepopularne (tehnike koje sam opisao u prvom delu ovog bloga), najpre kada govori o stiroporu, a potom uvodeći i dodatne elemente dramatizacije, napuštajući „Utisak nedelje“, navodno zbog Tominog zdravstvenog stanja.


Polovinom 2011. godine, uticaj stranih stručnjaka za političke komunikacije počinje znatno snažnije da se vidi na javnim nastupima Aleksandra Vučića. On izgleda znatno pristojnije i uglađenije, ali nastavlja da se obraća slojevima koji žele nadu i pravdu. Pritom, govori preciznije, konzistentnije i govori tačno ono što oni žele da čuju. Nepogrešivo. „Kupim prnje ako za šest meseci ne bude bolje“, „Stop prodaji Telekoma“, „Otvorićemo Kancelariju za brze odgovore“. Njegova obraćanja počinju da budu potpuno uvezana u „Message Box“ i da uvek deluju manje-više identično, prenoseći na kratak i jasan način jednostavnu poruku koju svako može da razume. Uprkos svemu što je činjeno, a činjeno je školski sve što je potrebno – ponavljanje poruke, pojačavanje poruke od strane drugih aktera, terenski rad naslonjen na poruke koje se plasiraju u medijima, te poruke nisu snažno odjekivale, bar ne u meri da mogu da garantuju dobar izborni rezultat, iako se Vučić sa saradnicima bacio na izgradnju mreže medija pod svojom kontrolom (Fokus radio, TV Svet Plus, pre toga „Pravda“). Tako je bilo sve dok u drugoj polovini 2011. godine, verovatno uz obilatu pomoć stranih konsultanata, nije osmišljena nova mantra – borba protiv korupcije. Ova mantra postaje osnovna agenda Srpske napredne stranke, a u njenoj promociji posebno se ističe Aleksandar Vučić. O tome kako je ta mantra izgledala – pretpostavljam da ne moram da podsećam čitaoce ovog bloga.
 
 FOTO: Aleksandar Vučić na jednoj od pres konferencija SNS. Izvor: RTS
Zašto je borba protiv korupcije bila ključna mantra za uspeh Aleksandra Vučića? Razlog je jednostavan: najnižim slojevima društva i žrtvama tranzicije, koji su bili ključno biračko telo SNS za izbore 2012. godine, osećaj pravde važniji je od osećaja nade. „Oni ne očekuju hleb, ali očekuju pravdu i veruju da će im Vučić to doneti“, reče mi jedan visokopozicionirani političar pred izbore 2012. godine. Kao vešt i pronicljiv, Vučić zna da je tim slojevima tuđa nesreća milija od sopstvene sreće. Od partijskog aktiviste i lajavca, on postaje borac protiv korupcije, čovek koji se bori za pravdu, za „malog“ čoveka, koji je dostupan običnom čoveku. Dakle, „jedan od nas, bolji od nas“.

Krajem 2011. godine ozvaničava se da je Aleksandar Vučić kandidat SNS za gradonačelnika Beograda. On iznosi veoma ambiciozan program, koji uključuje nova radna mesta u prvih 100 dana, izgradnju metroa, strane investicije...dakle, sve ono što je Beogradu i Beograđanima nedostajalo. Fokus njegovih javnih nastupa usmerava se gotovo isključivo na Dragana Đilasa kao protivkandidata, sa ciljem stvaranja referendumske atmosfere u Beogradu. Vučić je besomučno ponavljao tezu o Đilasovoj korupciji, napadajući ga zbog cene izgradnje mosta na Adi, obećavajući da će odgovorni da budu privedeni pravdi. U kasnijoj fazi kampanje, kada je shvatio da je mantra borbe protiv korupcije i kancelarije za brze odgovore naišla na tvrd orah, oličen u čvrstoj stranačkoj organizaciji i medijskom balansu, Vučić pribegava receptu koji je u Srbiji često formula za uspeh:


„Zalepi popularnog čoveka za nepopularnog, i poljuljaćeš njegov kredibilitet“.

Tako se, par nedelja pred izbore, pojavio plakat: „Glas za Đilasa – glas za Dinkića“.

Most na Adi. Izvor: www.beobuild.rs

Naravno da Vučić ni u jednom trenutku u svojim komunikacijama nije napustio tri osnovna principa koje sam opisao u prethodnom tekstu, ali je dodao još dva bitna elementa:

4. Oročavanje obećanja – kroz „ja“ rečenice Vučić počinje da emituje lične poruke i lična obećanja građanima, uz oročavanje u kom će roku nešto uraditi. Ovo daje efekat jer stvara dodatni kredibilitet, naravno ako već nije poljuljan lažnim obećanjima. Opet, Vučić je dovoljno dugo bio van vlasti da je, za razliku od drugih kandidata, imao komociju da kredibilno obećava.

5. Uspostavljanje principa odgovornosti – Vučić postaje taj koji govori da će korumpirani biti hapšeni, privedeni pravdi, da će se obračunati sa tajkunima...Nota bene: u Srbiji je vrlo, vrlo važno ko drži mač, ko „hapsi“ i koga se plaše. Prosečan srpski birač, naime, ima dva snažna motivatora za izlazak na izbore: podršku vlasti i strah. Svestan da nijedno od tih oruđa nije u njegovim rukama, Vučić im je ponudio nematerijalnu kompenzaciju – pravdu kao motivator i argument.

Za to vreme pod Vučićevim budnim okom odvijale su se kampanje za predsedničke i parlamentarne izbore. Kampanja Srpske napredne stranke u velikoj meri je podsećala na prvu Obaminu kampanju u SAD, čak i kada se pogledaju ključna reč („Promene“ spram Obamine „Change“) i naziv liste („Budućnost u koju verujemo“ spram Obaminog „Change We Believe In“). Čak su i mnogi vizuelni elementi bili gotovo prekopirani. Jedini problem je što Toma Nikolić nije Obama, niti je šarolika koalicija okupljena oko naprednjaka imala kapacitet, kadrove i elokvenciju američkih demokrata. Sve to delovalo je kao jedan bućkuriš, u kojem se niko, osim donekle Vučića, ne snalazi baš najbolje. Uzgred, moram da priznam da su mi kampanje predsedničkih kandidata, pre svega Tadića i Nikolića, izgledale prilično odvratno: jedan mazi krave u ponedeljak, drugi mazi krave u utorak. Onda i lideri manjih stranaka krenu da maze krave. Osim Dačića, on je uvek imao svoju agendu. I pevao.

Ipak, čak ni Vučić kao kandidat za gradonačelnika koji nudi pravdu, borbu potiv korupcije, metro, efikasnu upravu, nova radna mesta, investitore, nije bio dovoljan magnet za pobedu, što je pokazatelj da u ovom trenutku nije bilo dovoljno materijala za izgradnju njegovog imidža kao kredibilnog lidera. Taj maestralni poduhvat nastaje njegovim stupanjem na vlast i o njemu ću pisati u sledećem nastavku. Srpska napredna stranka glatko je izgubila izbore u Beogradu, i to sa gotovo 10 procenata razlike (DS 35,15%, SNS 25,66%)! Sa druge strane, na republičkim izborima Srpska napredna stranka ostvarila je rezultat od 24 procenta, što joj je omogućilo da bude relativni pobednik (Demokratska stranka ostvarila je rezultat od 22,3%). Ipak, ta relativna pobeda ne znači gotovo ništa ukoliko nije ukombinovana sa pobedom na predsedničkim izborima.

Gledajući raspored snaga nakon prvog kruga, verujem da ni sam Aleksandar Vučić nije verovao da će Tomislav Nikolić postati predsednik. Predsedničke izbore ni Aleksandar Vučić ni Tomislav Nikolić nisu dobili. Predsedničke izbore je Boris Tadić – izgubio. Sklon sam da verujem da su na Tadićev loš rezultat, pored njega samog, autističnog i odvojenog od realnosti, direktno uticali trio Šaper-Krstić-Stojanov, potpuno iracionalnim pritiscima na medije i plasiranjem antikampanje o Tominoj diplomi (što je opet omogućilo da se birači identifikuju sa Nikolićem, jer u zemlji u kojoj je svega nekoliko procenata visokoobrazovanih i koju je uspešno vodio jedan bravar, nemanje diplome nije neki hendikep) i Srđan Bogosavljević, koji je sve vreme anestezirao javnost svojim izjavama o „velikoj prednosti Tadića nad Nikolićem“ i time pasivizirao i demotivisao jedan broj birača. U političkom smislu, najveću štetu napravila je Jelena Trivan, jednom od svojih neobičnih izjava.

O čemu se radi i zašto je jedna naoko nelogična izjava Jelene Trivan, a bilo ih je mnogo, značajno uticala na ishod predsedničkih izbora? Između dva kruga izbora, čini mi se 8. maja 2012. godine, održane su sednice najviših organa SPS-a, URS-a i LDP-a i ka Demokratskoj stranci (bolje rečeno, Tadićevom kabinetu, jer su se drugi ljudi u stranci u to vreme malo šta pitali) otišao je od svih jasan signal – hoćemo da pregovori o formiranju Vlade počnu između dva kruga. Jelena Trivan je (verovatno vođena katastrofalnim procenama Tadića i njegovog okruženja) izjavila da je „sada zajednička misija da se završe predsednički izbori“ i „da se za sada ne može razgovarati o kadrovskim rešenjima“.

Efekat ove izjave je vrlo prost: zašto bi SPS, URS i LDP snažno radili na terenu da animiraju svoje birače da glasaju za Tadića u drugom krugu izbora, ako Tadić i njegova ekipa neće sa njima ni da otpočnu pregovore o formiranju Vlade? Morao sam kroz ovu digresiju da objasnim kako neka naoko mala izjava može u velikoj meri da promeni odnos snaga na političkoj sceni.

Dolazi 20. maj, drugi krug predsedničkih izbora i iznenađujuća pobeda Nikolića. O onome što je usledilo i o početku izgradnje kulta Aleksandra Vučića – govoriću u sledećem nastavku.

Uživajte!



  • Digg
  • Del.icio.us
  • StumbleUpon
  • Reddit
  • RSS
Read User's Comments0
Posted by selak

RAZOTKRIVANJE STRATEGIJE - ALEKSANDAR VUČIĆ (prvi deo, 2008-2010)

10:42 | Labels:

Možda se pitate: otkud ova tema – razotkrivanje političkih i medijskih strategija na kulinarskom blogu? Sasvim je logično. Strateško planiranje komunikacija je slično kuvanju čorbe – uzmete različite sastojke, pomešate, stavite da se krčka (ali ne ostavljate čorbu samu ili potpuno poklopljenu, jer će da iskipi), i čekate ishod. Uostalom, ukinuli su „Blic blog“ pa se snalazimo kako znamo.

Koristeći svoje iskustvo, a već deceniju i po sam u sektoru komunikacija i odnosa s javnošću, uz višegodišnje bavljenje političkim komunikacijama, u narednom periodu ću svakog dana razotkrivati elemente strategija različitih aktera na političkoj sceni mile nam i napaćene otadžbine. Nadam se da će biti ukusno, sa merom i korisno.

Kako običaji nalažu, krenimo od najjačeg. Aleksandar Vučić, premijer Srbije i lider Srpske napredne stranke, u ovom trenutku je bez ikakve sumnje najuticajnija figura srpske politike. Ipak, njegov put do te tačke nije bio lak i očigledno je da je Vučić veoma strpljivo i promišljeno gradio sliku o sebi. A evo i kako je to radio:

2008-2010 – oslobađanje imidža gubitnika

Osnivanje Srpske napredne stranke Aleksandar Vučić je dočekao sa imidžom stalnog gubitnika izbora u Beogradu i prilično ratobornog Šešeljevog megafona, uz istorijsku činjenicu da je krajem devedesetih, u vreme potpune represije koju je Miloševićev režim sprovodio,  bio ministar informisanja u Vladi Mirka Marjanovića. Iako mlad, Vučić je već imao zavidan staž u politici i bilo mu je jasno da sa oreolom gubitnika ne može da postane pobednik. Zato je preduzeo niz koraka usmerenih ka snažnom distanciranju od dojučerašnjih partijskih kolega, nazivajući Šešelja „lažovom“, „monstrumom iz Haga“ i sličnim prigodnim epitetima. Takođe, prošao je kroz fazu „samokritike“, revidirajući sopstvene prilično ekstremne stavove. Ovo je jedan od ključnih momenata za razvoj Vučićeve političke pozicije, jer, dok je Nikolić u svojoj retorici ostao tvrđi, Vučić je u potpunosti izmenio političke poruke. Od antievropske, njegova retorika postala je oprezno proevropska, a zalaganje za socijalnu pravdu i slobode postalo je centralna tačka Vučićevog diskursa. Takvim manevrom (vrlo moguće uz svesrdnu podršku pojedinih ljudi iz nekadašnje Demokratske stranke) Vučić je postao prihvatljiv sagovornik strancima, a da je pritom zadržao svoju populističku crtu. Dakle, zasluge za percipiranje Srpske napredne stranke kao demokratski orijentisane partije idu u najvećoj meri upravo tadašnjem zameniku predsednika, a današnjem predsedniku SNS.

Naravno da je Aleksandar Vučić od prvog dana bio veoma svestan da je lični rejting preduslov za dobar stranački rejting. Isto tako, Vučić je bio svestan da je u ranoj fazi razvoja za njega najvažnije da uz sebe zadrži ex-radikalske pristalice. Zato je bio izrazito ofanzivno orijentisan, senzacionalistički predstavljajući svaki događaj, bio on pozitivan ili negativan. Istovremeno je, gradeći imidž normalnog čoveka (poznata strategija: „jedan od nas, bolji od nas“) uzimao učešće u zabavnim programima namenjenim pre svega lumpenproletarijatu, kao što je šou „Plesom do snova“ (mada je i ranije, 2007. godine, zajedno sa Dačićem i Veljom Ilićem učestvovao i u emisiji „Zvezde Granda“). Medijski prostor koji je dobijao u izobilju (moguće opet zahvaljujući pojedinim ljudima iz tadašnje Demokratske stranke) mudro je koristio za plasiranje populističkih poruka.

 FOTO: Aleksandar Vučić se priprema za nastup u emisiji "Plesom do snova". Izvor: www.tracarenje.com

Već u ovoj ranoj fazi razvoja ličnog imidža, Vučića počinju da karakterišu tri komunikacijske crte koje su na snazi i dan-danas:

  1. Besomučno ponavljanje identičnih poruka – svaki javni nastup Vučić je koristio da ponavlja identične poruke, koje su po pravilu imale za cilj da „postave okvir“ za njegovu i Nikolićevu političku kreaciju. U ovom periodu, u svakom nastupu Vučić ističe da „je vreme za izbore, jer Vlada radi loše“, „u svakom segmentu društva neophodne su promene“, „SNS sposobna da pobedi Demokratsku stranku“. Konstantnim slanjem ovakvih poruka Vučić je uspeo da predstavi SNS kao ozbiljnu alternativu vlasti i da izbegne „nametanje okvira“ da je SNS mala stranka.
  2. Pozicija žrtve – jedna od omiljenih Vučićevih taktika. U ovom periodu, Vučić se postavlja kao žrtva koju napadaju sa dve strane – Vojislav Šešelj sa jedne, i režim predvođen Demokratskom strankom, sa druge strane. Tako je u periodu do 2010. godine Vučić izjavljivao da je izložen najrazličitijim vidovima režimske represije, pribavljao od BIA dokaze da nije britanski špijun, više desetina puta optužio Vojislava Šešelja i SRS za prljavu kampanju protiv njega, ocenjivao da je izložen medijskoj blokadi. Ovakva taktika stvara veliku dozu empatije kod birača i neretko se primenjuje kada želite da se građani identifikuju sa Vama.
  3.  Napadanje nepopularnih – jedna od odlika Aleksandra Vučića je da hirurški precizno locira nepopularne likove i da napadima na njih gradi svoju popularnost. Tako su u periodu od 2008. do 2010. među njegovim omiljenim metama bili Mlađan Dinkić i Čedomir Jovanović. Poznato je da, pre svega među niže obrazovanim biračima, napadom na nepopularnog, ili čak omraženog čoveka, skupljate političke poene za sebe i podižete lični rejting, jer se birači identifikuju sa Vama.


 FOTO: Aleksandar Vučić u ranijim danima SNS. Izvor: www.eizbori.com

Ako na jednom mestu sumiramo rad i delovanje Aleksandra Vučića u periodu od 2008. do 2010. godine, moglo bi se zaključiti da je on pažljivo i balansirano radio na izgradnji ličnog imidža kao čoveka koji je politički dorastao da uđe u ozbiljnu utakmicu. Odlikovali su ga snažno, iako ponekad nedosledno opoziciono delovanje, hiperaktivnost u štancovanju medijskih sadržaja, ali i neverovatna energičnost i borbenost. Ipak, u ovom periodu Vučić nije neprikosnoveni lider stranke, niti pretenduje da to bude. Kao promišljen tip, Vučić shvata da se liderska pozicija preuzima tek kada se utvrdi sopstvena popularnost i ne žuri. Pored njega, u stranačkim komunikacijama veoma su zastupljeni i Tomislav Nikolić i Jorgovanka Tabaković, uz živu skupštinsku aktivnost, dok je enorman broj saopštenja za javnost, koje je SNS svakodnevno liferovala, bio pre svega orijentisan ka kritici i ukazivanju na anomalije u društvu (o komunikacijama SNS ćemo narednih dana detaljnije). Vučić se aktivno bavi i unutarstranačkim radom, podižući infrastrukturu i odbore i rešavajući pitanja od značaja za opstanak i stabilnost SNS. Dakle, do 2010. godine Vučić je pravi opozicionar i mnogo više stranački radnik nego stranački lider.

Kraj 2010. godine Aleksandar Vučić dočekao je sa unekoliko poboljšanim ličnim rejtingom, ali sa mnogim otvorenim pitanjima i nedoumicama. Zanimljivo je da on u tom periodu nije neko ko svojim pojavljivanjem na plakatu ili bilbordu donosi značajan broj glasova. Ipak, postaje jasno da se Vučić profilisao kao opozicioni lider koji stoji rame uz rame sa Tomislavom Nikolićem.

Dolazi 2011. godina, možda i prelomna godina za rejting Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke. O tome ću detaljnije sutra...

Uživajte!

  • Digg
  • Del.icio.us
  • StumbleUpon
  • Reddit
  • RSS
Read User's Comments0
Posted by selak
Пријавите се на: Постови (Atom)