2011. godina po mnogo čemu je značajna za razvoj
Aleksandra Vučića kao političke figure. Pokazalo se koje su tačke iz programa
Srpske napredne stranke na koje građani dobro reaguju, i stvorena je klima da
ta stranka, predvođena Tomislavom Nikolićem, može da donese promene. Aleksandar
Vučić, kao vešt operativac, znao je da opasnost od „stavljanja okvira“ male
stranke i dalje preti i da je zato pokazivanje snage jedna od ključnih stvari. Otuda
je pribegao organizaciji mitinga na kojem je Toma seo na stiropor i – na krilima
stiropora i autizma Borisa Tadića nakon godinu i nešto dana postao predsednik
države.
Aleksandar Vučić je u 2011. godini zacementirao
poziciju drugog čoveka u svojoj stranci. Krenuo je ponovo ofanzivno i jasno
isprofilisao kojem biračkom telu želi da se dopadne: pored ex-radikala, tu su i
žrtve tranzicije i lumpenproletarijat. To su ključne ciljne grupe Aleksandra
Vučića u ovom periodu. Nakon relativno uspešnog „pranja“ biografije u prethodne
dve godine, došlo je vreme za frontalni napad. Znajući da ti slojevi mrze sve
koji im nisu shvatljivi, niti razumljivi, u prvoj polovini 2011. godine, Vučić
vešto kombinuje poziciju žrtve i napad na nepopularne (tehnike koje sam opisao u prvom delu ovog bloga), najpre kada govori o stiroporu, a potom uvodeći i dodatne
elemente dramatizacije, napuštajući „Utisak nedelje“, navodno zbog Tominog zdravstvenog
stanja.
Polovinom 2011. godine, uticaj stranih stručnjaka za
političke komunikacije počinje znatno snažnije da se vidi na javnim nastupima Aleksandra
Vučića. On izgleda znatno pristojnije i uglađenije, ali nastavlja da se obraća
slojevima koji žele nadu i pravdu. Pritom, govori preciznije, konzistentnije i
govori tačno ono što oni žele da čuju. Nepogrešivo. „Kupim prnje ako za šest
meseci ne bude bolje“, „Stop prodaji Telekoma“, „Otvorićemo Kancelariju za brze
odgovore“. Njegova obraćanja počinju da budu potpuno uvezana u „Message Box“ i
da uvek deluju manje-više identično, prenoseći na kratak i jasan način
jednostavnu poruku koju svako može da razume. Uprkos svemu što je činjeno, a
činjeno je školski sve što je potrebno – ponavljanje poruke, pojačavanje poruke
od strane drugih aktera, terenski rad naslonjen na poruke koje se plasiraju u
medijima, te poruke nisu snažno odjekivale, bar ne u meri da mogu da garantuju
dobar izborni rezultat, iako se Vučić sa saradnicima bacio na izgradnju mreže
medija pod svojom kontrolom (Fokus radio, TV Svet Plus, pre toga „Pravda“).
Tako je bilo sve dok u drugoj polovini 2011. godine, verovatno uz obilatu pomoć
stranih konsultanata, nije osmišljena nova mantra – borba protiv korupcije. Ova
mantra postaje osnovna agenda Srpske napredne stranke, a u njenoj promociji posebno
se ističe Aleksandar Vučić. O tome kako je ta mantra izgledala – pretpostavljam
da ne moram da podsećam čitaoce ovog bloga.
 |
| FOTO: Aleksandar Vučić na jednoj od pres konferencija SNS. Izvor: RTS |
Zašto je borba protiv korupcije bila ključna mantra
za uspeh Aleksandra Vučića? Razlog je jednostavan: najnižim slojevima društva i
žrtvama tranzicije, koji su bili ključno biračko telo SNS za izbore 2012.
godine, osećaj pravde važniji je od osećaja nade. „Oni ne očekuju hleb, ali
očekuju pravdu i veruju da će im Vučić to doneti“, reče mi jedan
visokopozicionirani političar pred izbore 2012. godine. Kao vešt i pronicljiv,
Vučić zna da je tim slojevima tuđa nesreća milija od sopstvene sreće. Od
partijskog aktiviste i lajavca, on postaje borac protiv korupcije, čovek koji
se bori za pravdu, za „malog“ čoveka, koji je dostupan običnom čoveku. Dakle, „jedan
od nas, bolji od nas“.
Krajem 2011. godine ozvaničava se da je Aleksandar
Vučić kandidat SNS za gradonačelnika Beograda. On iznosi veoma ambiciozan
program, koji uključuje nova radna mesta u prvih 100 dana, izgradnju metroa,
strane investicije...dakle, sve ono što je Beogradu i Beograđanima nedostajalo.
Fokus njegovih javnih nastupa usmerava se gotovo isključivo na Dragana Đilasa
kao protivkandidata, sa ciljem stvaranja referendumske atmosfere u Beogradu.
Vučić je besomučno ponavljao tezu o Đilasovoj korupciji, napadajući ga zbog cene
izgradnje mosta na Adi, obećavajući da će odgovorni da budu privedeni pravdi. U
kasnijoj fazi kampanje, kada je shvatio da je mantra borbe protiv korupcije i
kancelarije za brze odgovore naišla na tvrd orah, oličen u čvrstoj stranačkoj
organizaciji i medijskom balansu, Vučić pribegava receptu koji je u Srbiji
često formula za uspeh:
„Zalepi popularnog čoveka za nepopularnog, i poljuljaćeš
njegov kredibilitet“.
Tako se, par nedelja pred izbore, pojavio plakat: „Glas
za Đilasa – glas za Dinkića“.
 |
| Most na Adi. Izvor: www.beobuild.rs |
Naravno da Vučić ni u jednom trenutku u svojim
komunikacijama nije napustio tri osnovna principa koje sam opisao u prethodnom tekstu, ali je dodao još dva bitna elementa:
4. Oročavanje obećanja – kroz „ja“ rečenice Vučić
počinje da emituje lične poruke i lična obećanja građanima, uz oročavanje u kom
će roku nešto uraditi. Ovo daje efekat jer stvara dodatni kredibilitet, naravno
ako već nije poljuljan lažnim obećanjima. Opet, Vučić je dovoljno dugo bio van
vlasti da je, za razliku od drugih kandidata, imao komociju da kredibilno
obećava.
5. Uspostavljanje principa odgovornosti – Vučić postaje
taj koji govori da će korumpirani biti hapšeni, privedeni pravdi, da će se
obračunati sa tajkunima...Nota bene: u Srbiji je vrlo, vrlo važno ko drži mač,
ko „hapsi“ i koga se plaše. Prosečan srpski birač, naime, ima dva snažna
motivatora za izlazak na izbore: podršku vlasti i strah. Svestan da nijedno od
tih oruđa nije u njegovim rukama, Vučić im je ponudio nematerijalnu
kompenzaciju – pravdu kao motivator i argument.
Za to vreme pod Vučićevim budnim okom odvijale su se
kampanje za predsedničke i parlamentarne izbore. Kampanja Srpske napredne
stranke u velikoj meri je podsećala na prvu Obaminu kampanju u SAD, čak i kada
se pogledaju ključna reč („Promene“ spram Obamine „Change“) i naziv liste („Budućnost
u koju verujemo“ spram Obaminog „Change We Believe In“). Čak su i mnogi vizuelni
elementi bili gotovo prekopirani. Jedini problem je što Toma Nikolić nije
Obama, niti je šarolika koalicija okupljena oko naprednjaka imala kapacitet,
kadrove i elokvenciju američkih demokrata. Sve to delovalo je kao jedan
bućkuriš, u kojem se niko, osim donekle Vučića, ne snalazi baš najbolje. Uzgred,
moram da priznam da su mi kampanje predsedničkih kandidata, pre svega Tadića i
Nikolića, izgledale prilično odvratno: jedan mazi krave u ponedeljak, drugi
mazi krave u utorak. Onda i lideri manjih stranaka krenu da maze krave. Osim
Dačića, on je uvek imao svoju agendu. I pevao.
Ipak, čak ni Vučić kao kandidat za gradonačelnika
koji nudi pravdu, borbu potiv korupcije, metro, efikasnu upravu, nova radna
mesta, investitore, nije bio dovoljan magnet za pobedu, što je pokazatelj da u
ovom trenutku nije bilo dovoljno materijala za izgradnju njegovog imidža kao
kredibilnog lidera. Taj maestralni poduhvat nastaje njegovim stupanjem na vlast
i o njemu ću pisati u sledećem nastavku. Srpska napredna stranka glatko je
izgubila izbore u Beogradu, i to sa gotovo 10 procenata razlike (DS 35,15%, SNS
25,66%)! Sa druge strane, na republičkim izborima Srpska napredna stranka
ostvarila je rezultat od 24 procenta, što joj je omogućilo da bude relativni
pobednik (Demokratska stranka ostvarila je rezultat od 22,3%). Ipak, ta relativna
pobeda ne znači gotovo ništa ukoliko nije ukombinovana sa pobedom na
predsedničkim izborima.
Gledajući raspored snaga nakon prvog kruga, verujem
da ni sam Aleksandar Vučić nije verovao da će Tomislav Nikolić postati
predsednik. Predsedničke izbore ni Aleksandar Vučić ni Tomislav Nikolić nisu
dobili. Predsedničke izbore je Boris Tadić – izgubio. Sklon sam da verujem da
su na Tadićev loš rezultat, pored njega samog, autističnog i odvojenog od
realnosti, direktno uticali trio Šaper-Krstić-Stojanov, potpuno iracionalnim
pritiscima na medije i plasiranjem antikampanje o Tominoj diplomi (što je opet
omogućilo da se birači identifikuju sa Nikolićem, jer u zemlji u kojoj je svega
nekoliko procenata visokoobrazovanih i koju je uspešno vodio jedan bravar, nemanje
diplome nije neki hendikep) i Srđan Bogosavljević, koji je sve vreme
anestezirao javnost svojim izjavama o „velikoj prednosti Tadića nad Nikolićem“
i time pasivizirao i demotivisao jedan broj birača. U političkom smislu,
najveću štetu napravila je Jelena Trivan, jednom od svojih neobičnih
izjava.
O čemu se radi i zašto je jedna naoko nelogična izjava
Jelene Trivan, a bilo ih je mnogo, značajno uticala na ishod predsedničkih
izbora? Između dva kruga izbora, čini mi se 8. maja 2012. godine, održane su
sednice najviših organa SPS-a, URS-a i LDP-a i ka Demokratskoj stranci (bolje
rečeno, Tadićevom kabinetu, jer su se drugi ljudi u stranci u to vreme malo šta
pitali) otišao je od svih jasan signal – hoćemo da pregovori o formiranju Vlade
počnu između dva kruga. Jelena Trivan je (verovatno vođena katastrofalnim
procenama Tadića i njegovog okruženja) izjavila da je „sada zajednička misija
da se završe predsednički izbori“ i „da se za sada ne može razgovarati o
kadrovskim rešenjima“.
Efekat ove izjave je vrlo prost: zašto bi SPS, URS i
LDP snažno radili na terenu da animiraju svoje birače da glasaju za Tadića u
drugom krugu izbora, ako Tadić i njegova ekipa neće sa njima ni da otpočnu
pregovore o formiranju Vlade? Morao sam kroz ovu digresiju da objasnim kako
neka naoko mala izjava može u velikoj meri da promeni odnos snaga na političkoj
sceni.
Dolazi 20. maj, drugi krug predsedničkih izbora i
iznenađujuća pobeda Nikolića. O onome što je usledilo i o početku izgradnje
kulta Aleksandra Vučića – govoriću u sledećem nastavku.
Uživajte!
0 comments:
Постави коментар