Reči Ivice Dačića: „Ne znam ko će biti predsednik,
ali znam ko će biti premijer“, izrečene nakon majskih izbora, obistinile su se
u julu 2012. godine, formiranjem koalicione vlade SNS-SPS-URS. Dačić, koji je
do tada bio prvi potpredsednik Vlade Srbije, preuzeo je premijersku palicu, a
na mesto prvog potpredsednika dolazi Aleksandar Vučić.
Kao tadašnji savetnik za odnose s javnošću
Ujedinjenih regiona Srbije, zatekao sam se u Skupštini na dan kada je ova vlada
izabrana. Kako nikoga od profesionalnih egohranitelja nije bilo ni od korova,
zapala mi je čast da organizujem prvu pres-konferenciju Dačićeve Vlade, u maloj
sali Skupštine Srbije, kao i da prisustvujem prvoj sednici nove Vlade Srbije.
To definitivno jesu trenuci koji se pamte, ali ta pres konferencija nije tema
ovog bloga. Prava tema je ono što je usledilo nakon formiranja koalicione vlade.
FOTO: Dačić, Vučić i Dinkić odmah po izboru Vlade. Izvor: NSPM.rs |
Sa ove distance gledano, mislim da je Dačić napravio
grešku gurajući se da preuzme premijersko mesto. Na taj način je obezbedio
podelu odgovornosti, ali je istovremeno dao priliku Aleksandru Vučiću da stvori
politički najlagodniju poziciju za sebe – preuzeti jednu „kocku“, sa jasno
omeđenim granicama, i na taj način ne preuzimati odgovornost za druge resore.
„Kocka“ koju je Aleksandar Vučić preuzeo, logično, bila je borba protiv
korupcije, kao ključna mantra kampanje SNS.
Kao što je snažnim i školski koncipiranim
opozicionim delovanjem došao u poziciju da postane ključni faktor u Vladi, tako
je momentalno po dolasku na vlast Vučić školski počeo da sprovodi tehnike
učvršćivanja svoje pozicije i izgradnje ličnog kulta. O čemu tu pričam?
Iskusan političar poput Vučića zna da najpre mora da
stvori preduslove da učvrsti poziciju. Zato su, bukvalno odmah nakon majskih
izbora, krenule predradnje: stvoriti svoju zonu medijskog uticaja i
pozicionirati se kao lider stranke. Zona medijskog uticaja brzo se pretvorila u
zonu medijske kontrole, jer su veliki poslovi sa oglašavanjem brzo isklizavali
iz ruku Đilasa i Šapera i prelazili pod nove skute, kontrolisane od strane
ljudi bliskih Vučićevoj stranci. Istovremeno, bivajući svestan da su njegova
osnovna baza i dalje „tražioci pravde“ o kojima sam pisao u prethodnom izdanju
ovog bloga, Vučić stvara čvrstu alijansu sa tabloidima i televizijom Pink,
najgledanijom među strukturama koje su najznačajnije za podršku. Nakon smena u
„Novostima“ i izmirenja sa „Blicom“, sve je bilo spremno za početak maestralno
izvedenog projekta koji je imao jedan jedini cilj: pozicionirati Vučića kao
jedini centar moći u državi i kao jedinu ličnost koja odlučuje. Dakle,
dotadašnja strategija „jedan od nas, bolji od nas“ biva zamenjena strategijom
„bolji od nas“, u kojoj se stvaraju prerogativi za ozbiljnu i sistematičnu
izgradnju kulta ličnosti. A kult ličnosti je u miloj nam i napaćenoj otadžbini
nužan preduslov za dugotrajno održanje na vlasti.
Impresivna je brzina kojom je Vučić zaokružio ove
procese. Već s jeseni 2012. godine bilo je jasno da su predradnje gotove i da
postoji brisan prostor da se, primenom sveobuhvatne i dobro koordinisane
strategije, krene u projekat izgradnje kulta ličnosti Aleksandra Vučića. Za te
potrebe i strategija je nadograđena. Zanimljivo je da je Vučić zadržao sve
elemente strategije iz ranijeg opozicionog perioda (ponavljanje poruke, poziciju žrtve i napad na nepopularne opisane u prvom blog postu, i oročavanje obećanja uz uspostavljanje principa odgovornosti, opisane u drugom blog postu).
Pozicija potpredsednika Vlade omogućila mu je sjajno korišćenje oročavanja
obećanja i uspostavljanja principa odgovornosti, jer je upravo on, kao
koordinator za borbu protiv korupcije, postao u očima građana ruka koja nosi
mač i donosi pravdu. Vrlo brzo su krenula hapšenja i obračuni, što je ništa
drugo do ispunjavanje očekivanja birača. Dakle, građani su od Vučića dobijali
ono što su želeli - privid pravde, a on je sve to maestralno komunicirao. On sam je bio „jedan
od nas, bolji od nas“, a drugi iz njegovog okruženja davali su mu poziciju
natčoveka koji je „bolji od nas“. Kad se sve to zajedno ponovi dovoljan broj
puta – efekat na biračko telo teško može da izostane.
FOTO: Aleksandar Vučić kao prvi potpredsednik Vlade. Izvor: Novosti |
Uostalom, pogledajmo komunikacijsku strategiju koja
je pratila hapšenje prilično nepopularnog Miroslava Miškovića. To je sjajan primer
objedinjavanja svih principa o kojima sam govorio: gomila naprednjaka i takozvanih
analitičara, uz obilat prostor u medijima, ponavlja da jedino Vučić ima
hrabrosti za tako nešto (prvi princip – ponavljanje poruke). Istovremeno se
pojavljuju „saznanja“ da je Vučićeva bezbednost ugrožena (drugi princip –
pozicija žrtve). Kroz pomalo teatralne nastupe Vučić to potvrđuje, pojačavajući
demagošku notu i naglašavajući da on želi da oslobodi Srbiju iz kandži tajkuna
(treći princip - napad na nepopularne). Istovremeno, Vučić daje oročena
obećanja oko procesuiranja Miškovića i hapšenja Šarića (četvrti princip –
oročavanje obećanja), i ističe da niko ne može da bude iznad zakona (peti
princip – uspostavljanje principa odgovornosti).
Naklonost medija i priklanjanje egohranitelja koji
su duvali u skute Demokratskoj stranci i Tadiću, a sada „preleteli“ prema
naprednjacima, Vučić je obilato i vrlo vešto koristio. Upravo su konvertiti i
profesionalni egohranitelji postali ključni nosioci pritiska na medije, a sam prvi
potpredsednik Vlade bio je „ruka koja miluje“ i rešava probleme. Stvorena klima
iskorišćena je za uvođenje novih principa, i to:
6. Medijsko praćenje svih aktivnosti – Prvi potpredsednik
Vlade Aleksandar Vučić često je i po nekoliko puta tema vesti, a sprega
tabloida i televizije „levkom u glavu“ sipa informacije o Vučiću u
najpozitivnijem mogućem kontekstu. Na taj način se kod biračkog tela koje je
Vučićeva primarna ciljna grupa stvara utisak o njemu kao vrednom čoveku (što
svakako nije daleko od istine) koji se bori sa problemima društva i rešava ih u
interesu građana. Čak ni groteska Feketića nije mogla da poremeti takvu sliku. Suštinski, Bojan Pajtić nije puno pogrešio kada je nešto
kasnije ovaj pristup nazvao „Veliki brat“ politikom.
7. Pseudoopoziciono delovanje – Vučić, kao prvi
potpredsednik Vlade, koristi medije da iznosi kritički stav o mnogim pitanjima
koja su u delokrugu rada Vlade, istovremeno se postavljajući kao „Deus ex
Machina“ koji će te probleme rešiti i prevazići kada bude imao potpunu vlast.
Menja i kontekst svog javnog nastupa, postajući iskreno zabrinut i povremeno ljut i oštar. Ovo delovanje, gde Vučić priča isključivo ono što birači žele da čuju i deli
empatiju sa njima, je vrlo važan korak u pripremi terena za nove izbore. Naime,
na ovaj način Vučić je sprečio da očekivanja budu prebačena na njegova leđa i
taj teret ostavio na Dačiću i resornim ministrima. Istovremeno je dobrim
medijskim i terenskim delovanjem izgradio percepciju sebe kao čoveka koji u
Srbiji može da odlučuje i rešava probleme, što je krucijalno važno za izbornu
kampanju.
Uporedo je Vučić, trošeći egohranitelje i
konvertite, preko tabloida satanizovao konfuznu i dezorijentisanu opoziciju,
kojoj je bilo potrebno previše vremena da siđe sa lovorika vlasti i da počne sa
ozbiljnim radom (stičem utisak da ni dan-danas nije u stanju da krene sa
ozbiljnim radom). Povremeno je „disciplinovao“ harizmatičnog i uvek nezgodnog Dačića
(lično mislim da je od Ivice Dačića u vlasti jedino nezgodniji Ivica Dačić u
opoziciji) dodeljujući mu teške i neprijatne zadatke, poput rekonstrukcije
Vlade, i ostavljajući ga da iste izvršava bez velike medijske podrške. Za to vreme, on se pojavljivao uvek i svuda u pozitivnom kontekstu, kao čovek koji rešava i donosi spas.
Na spoljnopolitičkom planu, Vučić je činio sve da se
nametne kao kredibilan partner, što je logičan nastavak posla započetog još dok
je SNS bio duboko opoziciona stranka. Poslušnim izvršavanjem agendi, Vučić je
došao u poziciju da i strani faktori blagonaklono gledaju na njegove aktivnosti
i doveo ih u neku vrstu fascinacije njime. To je savršeno logično, jer nakon
Tadića, čija strategija spoljne politike se svodila na beskonačno odlaganje i
izvrdavanje, Jeremića, koji je voleo da priređuje iznenađenja i zvrčke na koje
diplomate ne gledaju sa prevelikim razumevanjem, Dačića, kojem se ne može
verovati i Dinkića, čija nepopularnost potpuno zasenjuje neke kvalitete koje
ima – Vučić koji izvršava sve što se od njega traži strancima dolazi kao melem
na ranu.
Lokalni izbori 2013. godine došli su kao dobra
provera da li je urađen valjani posao i da li je kult Vučića izgrađen u
dovoljnoj meri da može da donese apsolutnu vlast. Kompletne kampanje u
Kosjeriću, Kovinu, Zaječaru, Odžacima, na Voždovcu...bile su bazirane na
Aleksandru Vučiću. Svi drugi bili su nevažni, a nemušta i nevešta opozicija
pokušavala je da uđe u lidersku trku s njim, umesto da pokuša da probudi kod
ljudi svest o tome da neće Vučić vladati npr. Odžacima, nego ljudi iz Odžaka. Kada
sam kao tadašnji portparol URS došao pred izbore u Kovinu na tribinu u jednom
selu, kompletno mesto bilo je izlepljeno plakatima na kojima je što Vučić sam,
što Vučić sa nekom ženom koja je bila prva na listi SNS u Kovinu. Komentari
građana bili su: „Vidi što je zgodan ovaj Vučić, a vidi žena kakva mu je“... Rezultati
izbora (a svuda je, osim u Zaječaru gde se Boško Ničić pokazao kao tvrd orah i
tesno izgubio, lista SNS-Aleksandar Vučić odnosila ubedljivu pobedu sa
apsolutnom većinom) pokazali su da sistem „Stavi Vučića na listu i plakat,
zategni teren i budi uporan i dosadan u kampanji od vrata do vrata“ ne može da
omane, jer pravog protivnika praktično nema. Slaba i razjedinjena opozicija,
koja se bavi sobom, SPS omeđen ivicama Ivice, tehnokratski orijentisani URS –
nisu ama baš nikakva pretnja. Dakle, odluka da se ide na vanredne izbore u
martu 2014. godine bila je sasvim logična, baš kao što je i kampanja u kojoj je
centralna tema bio Aleksandar Vučić, bila savršeno logično postavljena.
O ovome što sledi – u sledećem nastavku.
Uživajte!
0 comments:
Постави коментар