RAZOTKRIVANJE STRATEGIJE - ALEKSANDAR VUČIĆ (treći deo, PPV)

15:00 | Labels: Saveti

Reči Ivice Dačića: „Ne znam ko će biti predsednik, ali znam ko će biti premijer“, izrečene nakon majskih izbora, obistinile su se u julu 2012. godine, formiranjem koalicione vlade SNS-SPS-URS. Dačić, koji je do tada bio prvi potpredsednik Vlade Srbije, preuzeo je premijersku palicu, a na mesto prvog potpredsednika dolazi Aleksandar Vučić.

Kao tadašnji savetnik za odnose s javnošću Ujedinjenih regiona Srbije, zatekao sam se u Skupštini na dan kada je ova vlada izabrana. Kako nikoga od profesionalnih egohranitelja nije bilo ni od korova, zapala mi je čast da organizujem prvu pres-konferenciju Dačićeve Vlade, u maloj sali Skupštine Srbije, kao i da prisustvujem prvoj sednici nove Vlade Srbije. To definitivno jesu trenuci koji se pamte, ali ta pres konferencija nije tema ovog bloga. Prava tema je ono što je usledilo nakon formiranja koalicione vlade.

FOTO: Dačić, Vučić i Dinkić odmah po izboru Vlade. Izvor: NSPM.rs

Sa ove distance gledano, mislim da je Dačić napravio grešku gurajući se da preuzme premijersko mesto. Na taj način je obezbedio podelu odgovornosti, ali je istovremeno dao priliku Aleksandru Vučiću da stvori politički najlagodniju poziciju za sebe – preuzeti jednu „kocku“, sa jasno omeđenim granicama, i na taj način ne preuzimati odgovornost za druge resore. „Kocka“ koju je Aleksandar Vučić preuzeo, logično, bila je borba protiv korupcije, kao ključna mantra kampanje SNS.

Kao što je snažnim i školski koncipiranim opozicionim delovanjem došao u poziciju da postane ključni faktor u Vladi, tako je momentalno po dolasku na vlast Vučić školski počeo da sprovodi tehnike učvršćivanja svoje pozicije i izgradnje ličnog kulta. O čemu tu pričam?

Iskusan političar poput Vučića zna da najpre mora da stvori preduslove da učvrsti poziciju. Zato su, bukvalno odmah nakon majskih izbora, krenule predradnje: stvoriti svoju zonu medijskog uticaja i pozicionirati se kao lider stranke. Zona medijskog uticaja brzo se pretvorila u zonu medijske kontrole, jer su veliki poslovi sa oglašavanjem brzo isklizavali iz ruku Đilasa i Šapera i prelazili pod nove skute, kontrolisane od strane ljudi bliskih Vučićevoj stranci. Istovremeno, bivajući svestan da su njegova osnovna baza i dalje „tražioci pravde“ o kojima sam pisao u prethodnom izdanju ovog bloga, Vučić stvara čvrstu alijansu sa tabloidima i televizijom Pink, najgledanijom među strukturama koje su najznačajnije za podršku. Nakon smena u „Novostima“ i izmirenja sa „Blicom“, sve je bilo spremno za početak maestralno izvedenog projekta koji je imao jedan jedini cilj: pozicionirati Vučića kao jedini centar moći u državi i kao jedinu ličnost koja odlučuje. Dakle, dotadašnja strategija „jedan od nas, bolji od nas“ biva zamenjena strategijom „bolji od nas“, u kojoj se stvaraju prerogativi za ozbiljnu i sistematičnu izgradnju kulta ličnosti. A kult ličnosti je u miloj nam i napaćenoj otadžbini nužan preduslov za dugotrajno održanje na vlasti.

Impresivna je brzina kojom je Vučić zaokružio ove procese. Već s jeseni 2012. godine bilo je jasno da su predradnje gotove i da postoji brisan prostor da se, primenom sveobuhvatne i dobro koordinisane strategije, krene u projekat izgradnje kulta ličnosti Aleksandra Vučića. Za te potrebe i strategija je nadograđena. Zanimljivo je da je Vučić zadržao sve elemente strategije iz ranijeg opozicionog perioda (ponavljanje poruke, poziciju žrtve i napad na nepopularne opisane u prvom blog postu, i oročavanje obećanja uz uspostavljanje principa odgovornosti, opisane u drugom blog postu). Pozicija potpredsednika Vlade omogućila mu je sjajno korišćenje oročavanja obećanja i uspostavljanja principa odgovornosti, jer je upravo on, kao koordinator za borbu protiv korupcije, postao u očima građana ruka koja nosi mač i donosi pravdu. Vrlo brzo su krenula hapšenja i obračuni, što je ništa drugo do ispunjavanje očekivanja birača. Dakle, građani su od Vučića dobijali ono što su želeli - privid pravde, a on je sve to maestralno komunicirao. On sam je bio „jedan od nas, bolji od nas“, a drugi iz njegovog okruženja davali su mu poziciju natčoveka koji je „bolji od nas“. Kad se sve to zajedno ponovi dovoljan broj puta – efekat na biračko telo teško može da izostane.

FOTO: Aleksandar Vučić kao prvi potpredsednik Vlade. Izvor: Novosti

Uostalom, pogledajmo komunikacijsku strategiju koja je pratila hapšenje prilično nepopularnog Miroslava Miškovića. To je sjajan primer objedinjavanja svih principa o kojima sam govorio: gomila naprednjaka i takozvanih analitičara, uz obilat prostor u medijima, ponavlja da jedino Vučić ima hrabrosti za tako nešto (prvi princip – ponavljanje poruke). Istovremeno se pojavljuju „saznanja“ da je Vučićeva bezbednost ugrožena (drugi princip – pozicija žrtve). Kroz pomalo teatralne nastupe Vučić to potvrđuje, pojačavajući demagošku notu i naglašavajući da on želi da oslobodi Srbiju iz kandži tajkuna (treći princip - napad na nepopularne). Istovremeno, Vučić daje oročena obećanja oko procesuiranja Miškovića i hapšenja Šarića (četvrti princip – oročavanje obećanja), i ističe da niko ne može da bude iznad zakona (peti princip – uspostavljanje principa odgovornosti).

Naklonost medija i priklanjanje egohranitelja koji su duvali u skute Demokratskoj stranci i Tadiću, a sada „preleteli“ prema naprednjacima, Vučić je obilato i vrlo vešto koristio. Upravo su konvertiti i profesionalni egohranitelji postali ključni nosioci pritiska na medije, a sam prvi potpredsednik Vlade bio je „ruka koja miluje“ i rešava probleme. Stvorena klima iskorišćena je za uvođenje novih principa, i to:

6. Medijsko praćenje svih aktivnosti – Prvi potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić često je i po nekoliko puta tema vesti, a sprega tabloida i televizije „levkom u glavu“ sipa informacije o Vučiću u najpozitivnijem mogućem kontekstu. Na taj način se kod biračkog tela koje je Vučićeva primarna ciljna grupa stvara utisak o njemu kao vrednom čoveku (što svakako nije daleko od istine) koji se bori sa problemima društva i rešava ih u interesu građana. Čak ni groteska Feketića nije mogla da poremeti takvu sliku. Suštinski, Bojan Pajtić nije puno pogrešio kada je nešto kasnije ovaj pristup nazvao „Veliki brat“ politikom.

7. Pseudoopoziciono delovanje – Vučić, kao prvi potpredsednik Vlade, koristi medije da iznosi kritički stav o mnogim pitanjima koja su u delokrugu rada Vlade, istovremeno se postavljajući kao „Deus ex Machina“ koji će te probleme rešiti i prevazići kada bude imao potpunu vlast. Menja i kontekst svog javnog nastupa, postajući iskreno zabrinut i povremeno ljut i oštar. Ovo delovanje, gde Vučić priča isključivo ono što birači žele da čuju i deli empatiju sa njima, je vrlo važan korak u pripremi terena za nove izbore. Naime, na ovaj način Vučić je sprečio da očekivanja budu prebačena na njegova leđa i taj teret ostavio na Dačiću i resornim ministrima. Istovremeno je dobrim medijskim i terenskim delovanjem izgradio percepciju sebe kao čoveka koji u Srbiji može da odlučuje i rešava probleme, što je krucijalno važno za izbornu kampanju.

Uporedo je Vučić, trošeći egohranitelje i konvertite, preko tabloida satanizovao konfuznu i dezorijentisanu opoziciju, kojoj je bilo potrebno previše vremena da siđe sa lovorika vlasti i da počne sa ozbiljnim radom (stičem utisak da ni dan-danas nije u stanju da krene sa ozbiljnim radom). Povremeno je „disciplinovao“ harizmatičnog i uvek nezgodnog Dačića (lično mislim da je od Ivice Dačića u vlasti jedino nezgodniji Ivica Dačić u opoziciji) dodeljujući mu teške i neprijatne zadatke, poput rekonstrukcije Vlade, i ostavljajući ga da iste izvršava bez velike medijske podrške. Za to vreme, on se pojavljivao uvek i svuda u pozitivnom kontekstu, kao čovek koji rešava i donosi spas.

FOTO: Aleksandar Vučić u Feketiću. Izvor: www.rts.rs

Na spoljnopolitičkom planu, Vučić je činio sve da se nametne kao kredibilan partner, što je logičan nastavak posla započetog još dok je SNS bio duboko opoziciona stranka. Poslušnim izvršavanjem agendi, Vučić je došao u poziciju da i strani faktori blagonaklono gledaju na njegove aktivnosti i doveo ih u neku vrstu fascinacije njime. To je savršeno logično, jer nakon Tadića, čija strategija spoljne politike se svodila na beskonačno odlaganje i izvrdavanje, Jeremića, koji je voleo da priređuje iznenađenja i zvrčke na koje diplomate ne gledaju sa prevelikim razumevanjem, Dačića, kojem se ne može verovati i Dinkića, čija nepopularnost potpuno zasenjuje neke kvalitete koje ima – Vučić koji izvršava sve što se od njega traži strancima dolazi kao melem na ranu.

Lokalni izbori 2013. godine došli su kao dobra provera da li je urađen valjani posao i da li je kult Vučića izgrađen u dovoljnoj meri da može da donese apsolutnu vlast. Kompletne kampanje u Kosjeriću, Kovinu, Zaječaru, Odžacima, na Voždovcu...bile su bazirane na Aleksandru Vučiću. Svi drugi bili su nevažni, a nemušta i nevešta opozicija pokušavala je da uđe u lidersku trku s njim, umesto da pokuša da probudi kod ljudi svest o tome da neće Vučić vladati npr. Odžacima, nego ljudi iz Odžaka. Kada sam kao tadašnji portparol URS došao pred izbore u Kovinu na tribinu u jednom selu, kompletno mesto bilo je izlepljeno plakatima na kojima je što Vučić sam, što Vučić sa nekom ženom koja je bila prva na listi SNS u Kovinu. Komentari građana bili su: „Vidi što je zgodan ovaj Vučić, a vidi žena kakva mu je“... Rezultati izbora (a svuda je, osim u Zaječaru gde se Boško Ničić pokazao kao tvrd orah i tesno izgubio, lista SNS-Aleksandar Vučić odnosila ubedljivu pobedu sa apsolutnom većinom) pokazali su da sistem „Stavi Vučića na listu i plakat, zategni teren i budi uporan i dosadan u kampanji od vrata do vrata“ ne može da omane, jer pravog protivnika praktično nema. Slaba i razjedinjena opozicija, koja se bavi sobom, SPS omeđen ivicama Ivice, tehnokratski orijentisani URS – nisu ama baš nikakva pretnja. Dakle, odluka da se ide na vanredne izbore u martu 2014. godine bila je sasvim logična, baš kao što je i kampanja u kojoj je centralna tema bio Aleksandar Vučić, bila savršeno logično postavljena.

O ovome što sledi – u sledećem nastavku.

Uživajte!