Nakon trijumfa
Srpske napredne stranke na izborima u martu 2014. godine, i vrapci na grani su
shvatili da će u Srbiji postojati samo jedan suštinski centar odlučivanja –
Aleksandar Vučić. Mnogi su bili iznenađeni kada je u aprilu formirana
koaliciona vlada u koju su kao manjinski partneri ušli i SPS i SVM. Sagledavajući
do sada iskazane elemente strategije Aleksandra Vučića, jasno je da je uvođenje
SPS u vladu imalo dva cilja. Prvi je ništa drugo do zadržavanje Dačića uz skute
(već sam pisao da je od Dačića u vlasti nezgodniji jedino Dačić u opoziciji), a
drugi je da postoji “krivac”, odnosno “džak za udaranje” na koji se može
svaliti težina neuspelih reformskih zahvata ili ponekog skandala (mada, istini
za volju, takvih džakova ima i među SNS-ovim tradicionalnim partnerima – Vulin ili
Velja Ilić, na primer). Uvođenje SVM bilo je logičan potez, sa željom da se oni
“vežu” uz SNS, što posebno dobija na značaju kada se ima u vidu da su naprednjaci
u to vreme pripremali pokušaj rušenja Vlade Vojvodine.
Pojavljivanje “nezavisnih”
eksperata u Vladi takođe je potez gde se jednim udarcem ubijaju najmanje dve
muve: prvo, naprednjaci se oslobađaju političke odgovornosti, a drugo, i
eksperti su zgodan džak za udaranje. To se pokazalo na primeru Saše Radulovića,
koji je nakon razrešenja preko noći od superreformatora praktično na par dana postao državni
neprijatelj broj 1.
Mora se konstatovati
da Aleksandar Vučić kao premijer nije imao previše sreće na početku mandata,
jer su Srbiju pogodile poplave. Ipak, kao vešt političar, Vučić je iskoristio
upravo ovu situaciju da i u praksi i pred očima šire javnosti stvori percepciju
da je on i samo on – gazda Srbije. Ne Vođa, već više od toga. Gospodar. Ili gazda,
svejedno.
Elem, linija kojom
je Vučić krenuo, gde se u komunikaciji potpuno klizi ka autoritarnosti, vrlo je
rizična ukoliko postoje snažna opozicija ili mediji koji vam nisu naklonjeni.
Znajući da u ovom trenutku nema ni ozbiljnu opoziciju, ni medije koji bi ga
ozbiljno kritikovali, a da pritom utiču na njegovo izvorno biračko telo (niže
obrazovani, žrtve tranzicije, ljudi željni pravde), Vučić se odlučio na
klasičnu “I am the Boss” strategiju. I bio je pravi trenutak. Vučić se jeste
pozicionirao tokom prethodnih godinu i po kao ključni centar moći i kao jedini
političar u Srbiji koji ima hrabrosti da iz korena menja stvari, ali nije
klizao ka potpunoj autoritarnosti, iako je već u dobroj meri izgradio kult
svoje ličnosti. Dakle: da je u autoritarnost kliznuo ranije (iako je sve
predradnje, uključujući i kontrolu nad medijima i kontrolu nad službama
bezbednosti obavio još 2012), ugrozio bi rezultat svoje stranke na izborima ili
ostavio prostor da ga Dačić kao premijer “poklopi”. Sa druge strane, da je
odlagao ovaj potez, suočio bi se vrlo brzo sa gnevom njegovih birača, jer oni
od Vučića očekuju dela i rezultate.
U objektivno teškoj
situaciji u kojoj se država nalazi, sa vrlo ograničenim kadrovskim potencijalom
njegove stranke i velikom odgovornošću koju im u ruke “gura” izvanredan izborni
rezultat, Vučić poseže ka jedinim mehanizmom koji mu može obezbediti dugoročno
održanje na vlasti – potpunim stvaranjem kulta ličnosti i pozicioniranjem sebe
kao neprikosnovenog vođe nacije i gospodara države. Da bi do ovog cilja došao,
Vučić koristi sedam principa o kojima sam već pisao u prvom, drugom i trećem
nastavku ovog bloga. Opisaću kako izgledaju danas i biće jasno da oni nisu
značajno promenili svoje obličje još od njihovog uvođenja:
1. Besomučno
ponavljanje poruka – jasno je svima. Konstantnim ponavljanjem iz što više
izvora, uz stalno ponavljanje iste poruke iz najrazličitijih izvora i
najrazličitijim kanalima - dolazi se do efekta. “Vlada Srbije predvođena
Aleksandrom Vučićem čini sve da u Srbiji bude bolje” - koliko ste puta čuli
takvu, ili veoma sličnu floskulu koju izgovaraju svi – od ministara u Vladi,
preko poslanika SNS, lokalnih funkcionera, stranačkih aktivista, “nezavisnih”
analitičara i novinara?
2. Pozicija žrtve –
Aleksandar Vučić stalno ponavlja kako će izgubiti izbore, kako neće biti
popularan, kako ne spava, kako njegova porodica trpi zbog mera koje Vlada
sprovodi, kako žele da ga smene...To radi izvanredno i po pravilu se stavlja u
poziciju žrtve kada postoji neka nepopularna mera ili ozbiljan gaf koji treba
gurnuti u drugi plan.
3. Napad na
nepopularne – pored već oprobanih metoda, koje uključuju Demokratsku stranku i
tajkune, pojavila se i kategorija napada na nepopularne strane organizacije,
gde se Vučić makar prividno distancira od evropske agende i očuvava kod svojih
birača privid nezavisnosti u odnosu na nepopularne evropske institucije. Po pravilu su meta njegovog napada službenici
nižeg reda koji su profesionalni komunikatori i koji ni o čemu suštinski ne
odlučuju (Dunja Mijatović-OEBS, Maja Kocijančič-EK). Digresija: Vučić je
neverovatno snishodljiv u komunikaciji sa onima koji zaista odlučuju.
Pogledajte držanje pred Angelom Merkel ili pred francuskim premijerom.
4. Oročavanje
obećanja – “samo malo strpljenja, živećemo bolje za dve godine”. “Imaćemo rast
BDP-a u 2015. godini” i slično. Jasno je da Vučić ide u oročavanja, ali je
zanimljivo da se ona odnose pre svega na domen javnih finansija, koji birači
ponajmanje razumeju. Za dve godine – jedan pozitivan statistički podatak (makar
bilo i stotinu negativnih) može biti dovoljan da se medijski dokaže da ljudi
žive bolje, iako je praksa drugačija. A rast BDP-a i sudbina javnog duga? Pa
koga među biračima koji su Vučićeva primarna ciljna grupa to zaista zanima?
5. Uspostavljanje
principa odgovornosti – Vučić neprestano drži “Damoklov mač” nad glavom svima –
svojim ministrima, koalicionim partnerima, predsednicima opština, direktorima
firmi...Sada ima mehanizme da ovaj mač stavi i u funkciju izgradnje kulta
ličnosti i to vešto radi, jer ga svi koji ga se plaše obasipaju hvalospevima u
javnosti, a mediji to obilato prenose.
6. Medijsko praćenje
svih aktivnosti – Aleksandar Vučić je centralna tema gotovo svih medija, i to
isključivo u pozitivnom kontekstu. Više od reči govori analiza naslovnih strana
štampanih medija (kompletna analiza može se pročitati na linku). Uz to, stalim prenošenjem novih i novih vesti, stvara se tzv. "vorteks" gde se veoma brzo gubi nit i zaboravlja šta je bila tema čak i pre nekoliko dana, a nekmoli pre nekoliko nedelja ili meseci. Na taj način ublažava se odgovornost, kako za javnu reč, tako i za data obećanja.
 |
| Analiza konteksta i broja naslovnih strana štampanih medija u 2014. godini. Izvor: www.cenzolovka.rs |
7. Pseudoopoziciono
delovanje – Vučić je i dalje kritičar samog sebe i kritičar vlasti, iako je
sada sva moć koncentrisana u njegovim rukama. U ovom domenu ništa nije
promenjeno ni za jotu.
Pored ovih sedam
principa, dolaskom na mesto premijera Vučić je uspostavio još dve veoma važne
tačke:
8. Traženje krivca –
ovaj princip i ranije je bio povremeno prisutan, ali sada počinje da dominira.
Za sve što je loše urađeno ili nije urađeno – kriv je neko drugi, po pravilu
nepopularan. Ovo ne treba brkati sa napadom na nepopularne, ovde se radi o
oslobađanju od odgovornosti zbog toga što neko nepopularan navodno eli da naudi
Vučiću ili nekom njegovom čoveku (primer: Mišković traži da smenim ministra
pravde zbog štrajka advokata – implicira: neću smeniti ministra pravde iako
advokati štrajkuju četiri meseca). Ovo može da funkcioniše neko vreme (ne
predugo) i verovatno će ovaj element strategije doživeti određene
transformacije u budućnosti. Očekujem da u budućnosti Vučić najpre krene sa traženjem
krivca među partnerima u Vladi, potom sa “traženjem krivca u svojim redovima”,
pa da onda strelicu preusmeri ka nekoj od daljih meta. Ipak, za sada traženje
krivca dobro funkcioniše, uz snažnu medijsku podršku i ponavljanje poruke dobar
deo građana i dalje prihvata da su Demokratska stranka ili tajkuni krivi za
stanje u kojem se Srbija nalazi 2015. godine. A ono što dobro funkcioniše – ne menja
se.
9. Rešavanje
problema koje sami stvorimo – Vučić se pozicionira kao neko ko prepoznaje probleme običnih ljudi,
rešava ih, kritikujući i svoje ljude, i to medijski radi sjajno. Na gafove
njegovih ministara ili lokalnih ljudi on se oglašava, priznaje njihove greške i
nudi konstruktivna rešenja. Čak i nemoguće situacije, poput gafa izvesnog
Dragomira Petronijevića, koji je mrtav hladan izjavio da “država daje penzije i
da se bogati penzioneri bune zbog poskupljenja prevoza”, Vučić maestralno “rešava”
uz medijsku pompu. U konkretnom slučaju, uputio je pismo Siniši Malom i tražio
da se nađe rešenje. Naravno, mediji to ponove bezbroj puta, Mali postupi po
pismu, i svi srećni. Penzionerima zahvaljujući Vučiću prevoz neće biti skuplji
(neko će se već od analitičara naći da to pohvali, Anđelković je uvek spreman),
Vučić poentirao, Mali ništa nije izgubio, a Petronijević čuva svoju ničim
zasluženu fotelju. Dakle, ovo funkcioniše kao seoska lutrija – svi dobijaju! Takav
model rešavanja problema dodatno učvršćuje Vučićevu poziciju kao čoveka koji o
svemu odlučuje i čija je poslednja, a to je uvek dobrodošao dodatak za izgradnju
i očuvanje kulta ličnosti. Napomena: ne bi me iznenadilo da u budućnosti bude
sve više ovih “dogovorenih sparinga” koji neće biti plod gafova ili gluposti,
već dogovorene i taktički odigrane medijske kombinacije, kako bi se Vučić što
više predstavljao kao zaštitnik naroda.
U većini situacija
Vučićev javni nastup veoma je dobro isplaniran i sračunat. On svoje nastupe bazira na
istraživanjima i potpuno vodi računa o ličnom rejtingu i rejtingu stranke koju
predvodi. Zato je u nastupima ciljano zabrinut, ciljano ljut, ciljano veseo i
vrlo vešto to čini. Ima povremena iskliznuća na koja ga najčešće nezgodnim
pitanjima ili konstatacijama nateraju Borko Stefanović ili novinari. U
momentima iskliznuća ulazi u histeričan smeh ili nekontrolisanu agresiju. Takve
reakcije govore o crtama ličnosti i crtama karaktera, i ukazuju na jednu
osobinu koja Vučiću nije dobra: teško prihvata kritiku, čak i kada je ona
argumentovana. Ipak, niko nije savršen, pa tako čak i gotovo savršeni proizvod
kada pričamo o javnom nastupu ima svoje mane.
Da sumiram: Komunikacijska
strategija Aleksandra Vučića u periodu 2008-2015 je školski primer kako se
komunicira pri formiranju nove političke opcije, pri dolasku na vlast i kako se
postavlja osnova za održanje na vlasti. Pošto Vučiću u ovom trenutku ne preti
opasnost ni od medija ni od opozicije, uspešnost njegove strategije i dužina
njegovog opstanka na vlasti zavisiće od njega samog. Kult ličnosti je potpuno
izgrađen i stičem utisak da rejting Srpske napredne stranke gotovo u potpunosti
zavisi od Vučićevog rejtinga. Građani i dalje u značajnom procentu smatraju da
Vučić vodi Srbiju u dobrom pravcu i mnogi bez ikakvog kritičkog razmišljanja
prihvataju njegove poteze i mere. Ipak, kada imate idolatrijski odnos prema
Vođi (a Srbi ga neretko imaju), od Vođe imate i određena očekivanja. To su
najpre bila hapšenja, pa pravda...pre ili kasnije na red će doći hleb. Kako će
se Vučić i njegova vlada snaći tada – videćemo. Pitanje je samo da li se može
beskonačnim medijskim spinovanjem, suvom politikom i nametanjem perifernih tema
trajno skrenuti fokus sa realnosti, a realnost u Srbiji ne izgleda dobro.
Ukoliko korišćenjem svog kulta i daljim pritiscima Vučić uspe da prebaci fokus
javnosti na "suvu politiku" i kupi još malo vremena, umesto da se građani bave
sobom i svojom egzistencijom, može da traje dugo. A kako je Srbija prolazila
kroz istoriju kad god je imala Vođu – svedoči istorija.
 |
| Predizborni plakat SNS zaostao nakon izbora. Izvor: www.teleprompter.rs |
Ovim sam završio razotkrivanje strategije Aleksandra Vučića.
Po azbučnom redu, neka se pripremi Bojan Pajtić.
Uživajte!
1 comments:
Istorija je svedočila i o Srbiji i o Vođi. Istorija je svedočila i o kolektivnom Vođi.Internet će u budućnosti svedočiti, i očekujem da se pod stare dane vrlo slatko nasmejem...
Постави коментар