RAZOTKRIVANJE STRATEGIJE - BORIS TADIĆ (drugi deo, 2008-2012)

Krajem aprila 2008. godine, nakon dve i po godine pregovora, Srbija je potpisala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Ishod izbora bio je medijski već isprojektovan – sve je bilo spremno za ubedljivu pobedu koalicije predvođene Demokratskom strankom (u predizbornoj koaliciji, pored demokrata, bili su i G17 PLUS, SDP Rasima Ljajića, SPO i Čankova Liga socijaldemokrata Vojvodine), uz stalno isticanje da se očekuje katastrofalni poraz Vojislava Koštunice i DSS. Nedeljama uoči izbora razni analitičari i “istraživači” su se upinjali da se što više dodvore Borisu Tadiću i izbornoj listi “Za Evropsku Srbiju”, koju je on predvodio.

Za Borisa Tadića i čitavu listu koju je predvodio izbori zakazani za 11. maj (a tom datumu u značajnoj meri kumovao je Vojislav Koštunica svojim “vraćanjem mandata narodu”) bili su čist bingo. Potpisivanje SSP-a bila je gromoglasna kruna evropske agende, a i Mlađan Dinkić je sa svojim timom uradio dobar posao koji je svoje finale dobio pred izbore – “Fijat” i “Zastava” potpisali su ugovor o strateškom partnerstvu. Stvari su delovale harmonično i uz jaku medijsku podršku i kvalitetno odrađenu kampanju, lista “Za evropsku Srbiju” osvojila je preko 38% glasova. Realno govoreći, kada dve nedelje pred izbore imate praktičnu potvrdu čitave vaše priče (a SSP i “Fijat” to nesumnjivo jesu), nema razloga da vam birači ne poveruju. DSS je, iako sve vreme pod baražnom vatrom antikampanje, ostvario dvocifreni rezultat, ali je formiranje većine bilo moguće i bez njih. Uz Dačićevu podršku, razume se.

A onda je Boris Tadić, verovatno vođen procenama i savetima svojih prijatelja iz mladosti, povukao jedan katastrofalan potez i uveo Srbiju u period koji su obeležile tri pojave: politički inženjering, profesionalni egohranitelji i medijsko spinovanje do beskonačnosti. Dakle, uzroci pada Borisa Tadića više su političke nego komunikacijske prirode. Zato sledi šire objašnjenje političkih poteza koji su vodili ka tome da se medijski potezi vuku u iznudici, a ne kroz niz pažljivo isplaniranih koraka, kako bi trebalo.

Prijatelji iz mladosti Borisa Tadića išli su sledećim rezonom: iako je on i do 2008. godine bio predsednik, i iako je imao mnoge poluge uticaja u rukama (podsećam: i pokrajinska Vlada i Grad Beograd bili su pod neprikosnovenom vlašću Demokratske stranke), tek su sada stvoreni preduslovi da predsednik i ljudi oko njega postanu potpuni centar moći. Zato su krenuli da rade školski i da koriste “by the book” tehnike vršenja vlasti i izgradnje imidža predsednika. Čak, kada pogledate pažljivo, postoje velike sličnosti u strategijama Aleksandra Vučića i Borisa Tadića. Komunikacijska strategija Vučića u periodu kada je bio prvi potpredsednik Vlade unekoliko podseća na Tadićevu strategiju u prvom mandatu (2004-2008), dok strategija Vučića kao premijera u značajnoj meri podseća na Tadićevu strategiju posle 2008. Narodski rečeno, i Tadićev tim i Vučić rade iste stvari, samo što Vučić to radi bolje, jer radi samostalnije i sa više posvećenosti. Obaška što je Vučić verovatno vrlo pažljivo izanalizirao Tadićeve greške u sprovođenju strategije i što će, pretpostavljam, dati sve od sebe da ih ne ponovi.

Boris Tadić je, naime, napravio dve ozbiljne greške: postavio je slabog premijera, koji je bio neupotrebljiv i kao politička figura i kao komunikator, i dozvolio je da se o sprovođenju strategije brinu drugi ljudi, a ne on sam.

Greška koja je u ogromnoj meri odlučila o političkoj sudbini Borisa Tadića bio je – premijer. U želji da svo odlučivanje bude skoncentrisano kod predsednika (i države i partije), za mandatara je predložen politički slab i medijski potpuno neubedljiv čovek – Mirko Cvetković.

Na prvi pogled, ovo je vrlo lukav potez. Očekivanja javnosti išla bi prema premijeru i on bi kao sunđer skupljao negativan rejting, a Boris Tadić bi se pojavljivao kao “Deus ex Machina” i rešavao probleme u interesu građana (svaka sličnost sa strategijom Aleksandra Vučića, o kojoj sam pisao u prethodnim izdanjima ovog bloga, je sasvim slučajna). Dakle, slab premijer trebalo je da omogući da se predsednikov rejting zadrži u pozitivnom kontekstu, a da stradaju drugi. Ipak, premijer je bio toliko slab da nije imao snage da se suoči sa bilo kakvim izazovom, a uz to je bio očajan i potpuno neupotrebljiv u javnim nastupima. Stoga je Boris Tadić kao predsednik morao da uskače i da uplivava u rad Vlade mnogo češće nego što je planirao. Rezultat toga bilo je brzo napuštanje “Deus ex Machina” pristupa i njegova zamena za “margarin” pristup – u sve se meša. Boris Tadić daje izjave iz delokruga rada ministara, "pokriva" njihove greške i kikseve i pojavljuje se najpre kao korektivni faktor, a kasnije kao čovek koji odlučuje o svemu. Iako je u komunikaciji bio i dalje izvanredan i imao potpuno pripremljene i uglađene javne nastupe, poruka koju je slao više nije bila tako konzistentna. A i očekivanja javnosti prebačena su sa evropske agende na bolji kvalitet života. Slaba Vlada to nije mogla da donese, ali je kabinet Borisa Tadića delimično ostvario zacrtani cilj: postao je jedini centar moći i ključni centar odlučivanja, ali ne na način koji bi omogućio da se dugoročno očuva pozitivni rejting predsednika Srbije i Demokratske stranke.

Jedna od odlika strategije u ovom periodu je paralelizam u procesima, uz njihovo međusobno prožimanje. Uporedo sa pozicioniranjem nove Vlade, jača kontrola demokrata (i to pre svega ljudi bliskih Tadiću) nad medijskim prostorom. Autocenzura je jaka, a tabloidi se koriste za satanizovanje političkih oponenata, disciplinovanje političkih saveznika i nametanje tema u javnosti. Spinovanje dostiže neslućene razmere i odvija se po principu “Nije bitno ono što se u realnosti dešava, već ono što piše u novinama”. Mezimci predsednikovog kabineta i Tadiću bliskih ljudi se glorifikuju, svi ostali su potencijalne mete napada. Tako se krajem 2008. i početkom 2009. godine dešava konačni tabloidni obračun sa Mlađanom Dinkićem i njegov rejting biva trajno uništen, urednim skretanjem pažnje na njegovo obećanje o besplatnim akcijama i višemesečnom antikampanjom u kojoj se on apsolutno nije snašao (o tome zašto je Dinkića politički osakatilo obećanje o besplatnim akcijama, dok neka druga obećanja, poput Tadićevog o radnim mestima ili Nikolićevog o investicijama nisu imala štetan efekat na njihov rejting, pisaću kada budem razotkrivao strategiju Mlađana Dinkića). Uporedo se vrši tabloidno balansiranje snaga na političkoj sceni. Podiže se rejting Ivice Dačića i daje ogroman medijski prostor Tomislavu Nikoliću, Aleksandru Vučiću i novoosnovanoj Srpskoj naprednoj stranci, kako bi se oslabili vrlo agresivni i ponovo brojni radikali. 

Često se događalo da se snažnim spinovanjem skrene pažnja sa neke teme do te mere da ona prođe potpuno nezapaženo (primer za to je usvajanje skandaloznog Zakona o planiranju i izgradnji), a da neka druga, naoko beznačajna tema, poput otkrivanja grobnice Draže Mihajlovića, danima ili nedeljama bude centralna medijska tema dok se “iza brda” donose ozbiljne, bolne ili štetne odluke. Upliv trija Šaper-Krstić-Stojanov u uređivanje medija bio je ogroman, a niko nije znao kada će završiti na nekoj od naslovnica tabloida. Da se razumemo: opasnu igru kontrole medijskog prostora i upotrebe tabloida za politička razračunavanja i balansiranje rejtinga otpočeli su upravo ljudi oko Borisa Tadića. Aleksandar Vučić je sa svojim timom samo nastavio istu praksu i unapredio je. 

U ovom periodu vladavine Borisa Tadića ogromnu vlast preuzeli su profesionalni egohranitelji koji su, zaklanjajući se iza uticaja predsednika, stvorili svoje zone uticaja. Tako je u kabinetu predsednika i njegovoj neposrednoj okolini formirano više interesnih grupa, koje su često međusobno paktirale i još se češće sukobljavale, zarad zaštite sopstvenih interesa, a na štetu Demokratske stranke i njenog predsednika. U takvoj patološkoj atmosferi ozbiljan uspeh se jednostavno nije mogao ostvariti. Važna napomena: većina tih ljudi bila bi niko i ništa da im nije bilo “kišobrana” Borisa Tadića.

Iako se i sam 2001. i 2002. godine bavio stranačkom operativom i znao kakve izazove to nosi, Tadić je dopustio da mu stranku u najvećoj meri kontroliše jedan čovek - Dušan Petrović. On se pojavljivao kao nezaobilazni faktor odlučivanja i teza Mlađana Dinkića s kraja 2010. godine, da se odlučuje van Vlade, bila je potpuno tačna. Strateške odluke donosio je kabinet predsednika, a operativne odluke donosili su kabinet i Dušan Petrović. Uz Petrovićeve skute sazrela je potpuno nova generacija političara i biznismena, koja je čvrsto štitila svoje interese.

Istovremeno, oko šefa kabineta Miodraga Rakića okupljala se nova interesno orijentisana garnitura. O pokojnom Mikiju Rakiću, iz čistog pijeteta, neću pisati ovde. Verujem da će istorija rasvetliti i razjasniti njegovu ulogu u političkom reinkarniranju Ivice Dačića i formiranju Srpske napredne stranke.

Oko Tadićevih drugova iz mladosti, Srđana Šapera i Nebojše Krstića, formirala se još jedna interesna grupa. Koristeći pozicije koje su imali, vešto su zavladali medijskim i marketinškim prostorom, vezujući kao klijente jake privrednike. Dragan Đilas je u međuvremenu napravio distancu u odnosu na ovaj blok i stvorio sebi nezavisnu zonu uticaja, povremeno praveći stratešku alijansu sa Bojanom Pajtićem, s tim da su i jedan i drugi imali po prikolicu svojih interesno vezanih ljudi iza sebe (inače, poluge Đilas-Pajtić se krug oko Borisa Tadića ponajviše bojao, jer je Dragan Đilas jedan od retkih ljudi koji su uspeli da objedine ekonomsku, političku i medijsku moć). Čak i “manji” igrači, poput Dragana Šutanovca ili Vuka Jeremića, imali su svoje interesne grupe i povremeno paktirali. Treba napomenuti da su odnosi Đilasa, Pajtića i Šutanovca sa Tadićem ipak bili promenljivi, dok se za Petrovića, Šapera, Krstića i donekle Vuka Jeremića to ne bi moglo reći. U suštini, tu je svako manje-više jurio svoj interes i uporedo urušavao Tadićevu reputaciju, a Tadić nije ništa učinio (ili nije uspeo) da takvu igranku zaustavi. Politički inženjering je cvetao, interesne grupe su odrađivale posao za sebe, a Tadića su čuvali u blaženom neznanju i intenzivno hranili njegov ego, uveravajući ga da je sve u redu i stvarajući paralelnu medijsku i političku realnost. Sve što su radili, radili su “za njegovo dobro”, “da se ne muči” i “jer ne može on sve da postigne”. U takvoj patologiji, koja je trajala godinama, Tadić se konačno potpuno odvojio od realnosti negde 2010. godine. 

Medijski, Tadić je, umesto moćnog – ispadao smešan, a ubeđivali su ga da je sve “super” i da njegov rejting raste. Pokušavao je da glumi diktatora i gospodara, a ta uloga Tadiću stoji, što bi narod rekao, “kao piletu s...”. Njegova uskakanja izgledala su groteskno, izjave su zvučale nebulozno, a jeftin marketing, poput vakcinacije u bodi majici ili pojave na maratonu u trikou, postajao je predmet ismevanja u javnosti. A kada se odvojite od realnosti i ne želite (ili ne možete) da čujete nikoga ko bi vas trgnuo, jedina stvar koja je pre ili kasnije zagarantovana je - propast. 

Intelektualni krug okupljen oko Tadićevog oca takođe je koristio poziciju predsednika da nametne svoje ideje i usmeri politiku države u određenom pravcu. Verujem da su ova “leva skretanja” Tadiću suštinski prijala, jer mi deluje da je on u duši socijaldemokrata i levičar. Ovaj krug nije (barem ne da je meni poznato) imao bilo kakve biznis interese, ali je i te kako uticao na realpolitiku. Tadićevo inkliniranje ka centralizmu (podsećam da je sa lakoćom odbacio regionalizaciju kao politički koncept), kao i meka i pomirljiva regionalna politika koja je obilovala izvinjenjima i nepotrebnom poniznošću, po svoj prilici su plod razgovora sa ovim krugom. Da li je uticaj ovog kruga bio presudan i da Tadićevu spoljnu politiku obeleže neodlučnost i stalno prolongiranje odluka, zbog čega je na kraju u dobroj meri izgubio i podršku stranog faktora – zaista ne znam.

Istovremeno, svoje zone uticaja stvarali su i partneri Demokratske stranke – Ivica Dačić i Mlađan Dinkić. Dačić je vešto koristio medijsko pranje njegove biografije da se nametne kao ozbiljan i svima prihvatljiv politički faktor, a Dinkić je, uprkos svojoj nepopularnosti, uspeo oko sebe da okupi značajan broj uglednih gradonačelnika (Veroljub Stevanović, Boško Ničić, Vladan Vasić...) i formira Ujedinjene regione Srbije. 

Zanimljivo je napomenuti da u periodu od 2008. do 2012. godine vladajuća većina nije imala jedinstveni koalicioni sporazum i zajedničke ciljeve. Naime, Demokratska stranka je sa svakim partnerom pojedinačno sklapala dogovore i potpisivala sporazum. To je dodatno doprinelo i političkom inženjeringu i feudalnoj podeli resora, gde je svako imao svoju “kocku” u kojoj je bio Bog i batina. Takva klima nikako ne može da obezbedi jedinstvenost u sprovođenju politike i pre ili kasnije, pogotovo kada premijer ne drži kormilo u svojim rukama, prelazi se u fazu “svaka vaška obaška”.

Prijatelji Borisa Tadića shvatili su početkom 2011. godine da je vrag odneo šalu i da se stvari ne odvijaju u dobrom pravcu. Zato su povukli nekoliko poteza koji su Tadića i Demokratsku stranku uveli u još ozbiljnije probleme.

Galopirajući rejting Srpske napredne stranke pokušali su da kontrolišu puštanjem priča o nekompetentnosti i tihom antikampanjom u tabloidima, pritom zaboravivši da naprednjaci ne pucaju na biračko telo kojem neobrazovanost i neznanje smetaju. Dakle, i ovaj potez bio je pucanj u sopstvenu nogu, jer su omogućili SNS-u da stabilizuje svoje teško stečene birače i da zbije redove pred izbore.

Izbacivanje nepopularnog Mlađana Dinkića iz Vlade trebalo je da donese nove poene DS-u i da novostvorene Ujedinjene regione Srbije gurne u politički zapećak. Ali, Mirko Cvetković je bio toliko slab premijer da čak ni taj zadatak (a on se svodio na jednu pres konferenciju) nije mogao da obavi kako valja, pa je sve izgledalo groteskno. Uz to, Dinkić je povukao politički mudar potez – prihvatio je razrešenje i prešao u Skupštinu, ali su njegovi ljudi ostali u Vladi, što je omogućilo da URS bude deo vladajuće većine, a da Dinkić deluje kao opozicija.

Jedna od značajnih grešaka bilo je i stavljanje izrazito nepopularnih ljudi poput Jelene Trivan u poziciju ključnih “napadača” i komunikatora. Ishod je bio jasan: Demokratska stranka počela je da gubi podršku, a sve više građana počelo je da smatra da stvari idu u lošem pravcu. Ipak, Tadićev rejting i dalje je bio znatno bolji od rejtinga stranke.

Svesni da su uprskali stvar, prijatelji nagovaraju Borisa Tadića da se žrtvuje za stranku i da svojim rejtingom pokuša da izvuče izborni rezultat demokrata. Tadić sebi skraćuje mandat, ulazi u kratku predsedničku kampanju i uporedo se 6. maja 2012. godine održavaju izbori na svim nivoima – vanredni predsednički i redovni parlamentarni i lokalni. Uprkos snažnoj kampanji, pritiscima i mnogobrojnim Potemkinovim selima, Demokratska stranka je na republičkim izborima osvojila svega 22% glasova. Boris Tadić je nakon groteskne kampanje u kojoj su krave bile centralni likovi i u kojoj je Tadić bio sve što su njegovi prijatelji i “dobronamerni savetnici” želeli da on bude, a ne ono što on zapravo jeste, izgubio predsedničke izbore od Tomislava Nikolića. O komunikacionim uzrocima poraza pisao sam u jednom od prethodnih blog postova.

Od gospodara života i smrti, Boris Tadić je, bukvalno preko noći, postao apsolutni politički gubitnik. “Vidimo se u nekom drugom filmu”, poručio je Tadić nakon poraza od Tomislava Nikolića 20. maja 2012. godine. A kako taj film izgleda, objasniću u sledećem nastavku.

Uživajte!