RAZOTKRIVANJE STRATEGIJE - BORIS TADIĆ (treći deo, 2012-2015)

U svojim javnim nastupima Đilas pokušava da napravi jak zaokret u politici Demokratske stranke, prihvatajući odgovornost i priznajući greške, ali mu to ne polazi u potpunosti za rukom, što zbog same stranke, što zbog toga što je oštrica antikampanje SNS-a sve vreme usmerena ka njemu. Demokrate u prvoj polovini 2013. godine beleže očajne rezultate u Kovinu i Zemunu, dok u Zaječaru čak ostaju ispod cenzusa za lokalni parlament, što je nezabeleženo u novijoj političkoj istoriji. Nezadovoljstvo u stranci raste i Tadić oseća politički prostor da pokuša da se vrati na čelo DS. Krajem godine oštro napada Dragana Đilasa, koji mu uzvraća da “nije počasni predsednik Srbije, nego DS” i da je na to mesto izabran na njegov predlog. Istovremeno sa oštrim napadima na Đilasa i politiku koju on vodi, Tadić izjavljuje da nema nameru da se vraća na čelo DS. Protokom vremena, Tadić unekoliko modifikuje ovu izjavu, rekavši da “nema ambiciju da se vrati na čelo DS, ali da će i taj posao obavljati, ukoliko bude trebalo”. 

Istovremeno, Tadić drži čvrstu distancu i govori da je nemoguća bilo kakva saradnja sa naprednjacima. Svega mesec dana kasnije (decembar 2013), Tadić govori da ne planira da se vrati u dnevnu politiku i znatno ublažava svoju retoriku prema Aleksandru Vučiću. “Vučića ne aboliram i, ako se ili kada se vratim u dnevnu politiku, stalno ću ga podsećati na opasnost njegovih reči iz prošlosti”, govorio je Tadić, ističući da je Vučić dobro rešenje za premijera, jer ima legitimitet.

Početkom 2014. godine Tadić kreće frontalno na Đilasa, sa očiglednom željom da se vrati na poziciju predsednika DS. Ipak, Đilas glatko pobeđuje na Glavnom odboru, nakon čega Boris Tadić ulazi u kovitlac novih nedoslednosti: najpre odbija da bude u izbornom štabu DS za predstojeće izbore, a potom izjavljuje da “ostaje u borbi za misiju DS dokle god može da na bilo koji način doprinese njenom ostvarenju”. A onda, opet nedelju dana nakon te izjave, Boris Tadić napušta Demokratsku stranku i daje ostavku na mesto počasnog predsednika. 

Svojim nedoslednim izjavama Tadić u kontinuitetu zbunjuje birače i ne šalje jednoznačne poruke. Ono što je uvek bila njegova odlika – mirnoća i konzistentnost u izjavama, gubi se u konfuziji protivrečnih iskaza i postupaka. U kriznim situacijama Tadić deluje konfuzno i nedorečeno i na momente se uočava nesklad između njegovih izjava (u kojima pokušava da deluje kao državnik i važan faktor) i njegove realne političke pozicije (u kojoj ga više niko ništa ne pita). Jasno se uočava da u ovom periodu Tadić nije imao nikakvu sistemsku strategiju, već je vukao niz iznuđenih ad hoc poteza, što je rezultiralo potpunom nedoslednošću.

Sa nedoslednostima i ad hoc potezima Tadić nastavlja i nakon izlaska iz DS. Suočen sa činjenicom da do izbora neće stići da registruje stranku, Boris Tadić deklarativno kreće u formiranje Nove demokratske stranke i na izbore izlazi zahvaljujući Stranci zelenih, koja je NDS-u “ustupila” mesta na listi. Pored Stranke zelenih, Tadić postiže sporazum sa Dušanom Petrovićem i Nenadom Čankom o zajedničkom izlasku na izbore. Uporedo, Tadić odugovlači pregovore sa LDP-om i URS-om i na taj način im skraćuje vreme za kampanju (u praksi je ovo veoma važan momenat, jer su i LDP i URS ostali ispod cenzusa na izborima). Uporedo sa ovim procesima, Tadić dobija ogroman medijski prostor, nesrazmeran realnom uticaju Stranke zelenih i NDS-a. Taj prostor koristi da konstruktivno kritikuje, ukazuje na probleme i pokušava da opravda slogan kampanje "Vizija za Srbiju". U uslovima kratke kampanje Boris Tadić pokušava da obezbedi kakvu-takvu podršku i nekako, na krilima medijske podrške i “starih zasluga”, prelazi cenzus i njegova koalicija osvaja mesta u Parlamentu. Tadić zauzima opozicioni kurs, ali i tu deluje donekle nedosledno. Ambivalentan je po pitanju saradnje sa Demokratskom strankom, a istovremeno se bavi i pitanjima transformacije svoje partije, pa tako početkom oktobra NDS postaje SDS (Socijaldemokratska stranka). Političke turbulencije Tadić koristi da se ponudi Vučiću. Iako je nebrojeno puta izjavio da neće sarađivati sa SNS, u decembru 2014. godine Tadić istakao: “Moguće je da budemo u rekonstruisanoj Vladi”. Svoj stav: “Nema saradnje sa SNS-om”, Tadić je zamenio stavom: “Nema saradnje sa SPS-om”, što mu širom otvara vrata za ulazak u koaliciju sa naprednjacima, ukoliko oni odluče da Dačića (uprkos svim izazovima koje takav potez nosi) pošalju u opoziciju.

 Da zaključim: Boris Tadić je dobio priliku da bude socijaldemokrata i opozicionar. Ipak, tu šansu ne koristi na adekvatan način. Niz nedoslednosti i nelogičnosti, bez jasne strategije i političkog cilja, uz konfuzne i neupečatljive javne nastupe, ukazuje da Boris Tadić više nije ni senka nekadašnjeg neprikosnovenog lidera. U kom pravcu će ići njegova politička karijera u budućnosti, teško je pretpostaviti. Ako nastavi da luta bez koncepta i strategije, čak ni ulazak u rekonstruisanu Vladu, koji za mene ne bi bio nikakvo iznenađenje, neće produžiti njegov politički život. 

Uživajte!